Rijaliti Srbija
Bio je 1. novembar Leta Gospodnjeg 2025. i bio je u Novom Sadu tužan, pretužan, ali i veličanstven komemorativni skup povodom godišnjice pada nadstrešnice na železničkoj stanici i pogibije (ubistva) 16-oro ljudi. Tragedija koja je osvestila veliki broj građana Srbije, probudila empatiju, dovela do jedinstva i solidarnosti svih onih normalnih, dobrih, mladih (studenata u prvom redu) ali i starijih, pokrenula se lavina nezadovoljstva zbog katastrofalnih poteza okupatorske vlasti i prvog dana novembra tekuće godine je svima koji imaju bar gram mozga i isto toliko ljudskosti u sebi postalo kristalno jasno da nema nazad. I da nema drugih podela među žiteljima Srbistana osim one da je na jednoj strani Dobro a na drugoj Zlo.
Stranu Zla predvodi predsednik Republike lično, Žvalonja glavom i bradom, koji dok su dobri ljudi odavali poštu nastradalim sunarodnicima, nevinim žrtvama korupcije, bahatosti i kriminala upravo jer je On požurivao radove na železničkoj stanici zbog svog rejtinga („mi radimo, mi gradimo, tj. Ja“) i jer je baš On organizovao korupciju nezamislivih razmera a koja je u konačnici u liku i (ne)delu njegovih saučesnika počinila ubistvo, dakle taj Zli čarobnjak iz (V)Oza je lupetao ono njegovo na nacionalnim frekvencijama, o pomirenju, izvinjenju, dijalogu i bla, bla, bla pa onda komemorativni skup proglasio debaklom (kakav ludak, to je komemoracija idiote!) a zapravo se usrao od straha bednik kada je video stotine hiljada ljudi na novosadskim ulicama kako u miru i tišini plaču i kako su odlučni da isteraju pravdu do kraja i odmah je naložio onim svojim nadrogiranim kriminalcima u Ćacilendu da se pripreme za obračun protiv „blokadera“, „terorista“, „ustaša“ i sličnih i sve tako nešto glupo i gluplje.
A onda se ispred Narodne skupštine u večernjim satima 1. novembra pojavila Dijana Hrka, majka Stefana poginulog (ubijenog) ispod zloglasne nadstrešnice pre tačno godinu dana i najavila štrajk glađu jer za strašan zločin još uvek niko nije odgovarao a Vrhovno Zlo ne želi (ne sme) da raspiše izbore i pokuša da rareši ovu nemoguću situaciju u državi i društvu koja predugo traje.
I onda su ćacad, taj ološ sa dna kace, krimosi sa podebelim dosijeima koji samo „žele da šmrču belo“ napali tu hrabru ženu verbalno i preglasnom, odvratnom, muzikom i pirotehničkim sredstvima na očigled policije koja se pravila mrtva, crkli dabogda, da bi zaštitili svog neuračinljivog šefa koji za niih i njihovo nehigijensko naselje u centru glavnog nam grada kaže da su „srce slobode“ i nešto najbolje što ova zemlja ima.
Sva sreća da je gospođa Hrka imala podršku ne malog broja građana od kojih su neki ipak tokom noći uhapšeni od strane policije ili „policije“, saznaćemo jednog dana, ali su se sledećeg jutra dobri i hrabri ljudi ponovo okupili na istom mestu u još većem broju. I sada je tzv. tiha većina ovog naroda na odlučujućem ispitu. Ispitu savesti i dobrote, elementarne hrabrosti i normalnosti i ljudskosti pre svega.
Izbor je zapravo vrlo lak. Biti čovek ili ne-čovek, trećeg nema. Sve podele su, zahvaljujući najviše studentima i njihovoj borbi tokom cele godine za pravdu, istinu, odgovornost, demokratiju i normalnost, nestale i sada je sve jasno. Imamo na jednoj strani ljude, građane i građanke koji mirno, dostojanstveno, protestuju i sve one koji ih podržavaju na ovaj ili onaj način, prema svojim mogućnostima i koji samo žele uređenu, demokratsku, državu i društvo bez nasilja u kome nema povlašćenih, nema „jednakijih“ a na drugoj strani barikade imamo ne-ljude koji ne znaju šta je saosećajnost, bez kućnog vaspitanja, koji nemaju osećaj odgovornosti i nemaju pojma o ljubavi bez interesa i ličnog blagoutrobija.
I sada znamo, mi sa ove strane, strane Dobra da dok su ćaci-naci glasni pobeda nad Zlom nije blizu. Kao preduslov te pobede u našoj maloj zajednici, našoj domovini Srbiji (dabogda prevrnula) je da ta bagra jednom za svagda utihne. I na tome treba raditi. Uporno, bez odustajanja.
Neprijatelj je još uvek, tako izgleda na površini, jak i moćan i on veruje u to a zapravo nije tako. Već neki pacovi napuštaju taj brod ludaka koji nezaustavljivo i neumitno tone i svi znamo šta to znači. Na dnu mora je tiho da tiše ne može biti. Idealno za našu ćacad. Da ih nikada više ne vidimo i ne čujemo ali ne da ih i zaboravimo i sve ono, ono što su ti bolesnici, neljudi, radili i uradili ovoj zemlji i njenim stanovnicima.
O praštanju tek nema ni govora. I jedan konstruktivan predlog sa društvenih mreža: da se osnuje građanska politička organizacija pod nazivom SOS (Srpska Osvetnička Stranka) koja Nema program, samo spisak.
Ko razume, shvatiće.
Piše: Dragan Karalazić