Rijaliti Srbija
Gledate Pink? Čitate Informer? Verujete predsedniku Republike sve što kaže? Plata vam je 500 evrića i kusur? Spremate se da letujete na Mauricijusu? Vakcinisali ste se „kineskom“ vakcinom ali nemate antitela ni pod razno (treća doza je u najavi a biće ih još)? Deca vam rade (preko napredne, partijske veze) 12 sati dnevno (i vikendima) u nekoj fabrici gde motaju kablove, sretni i veseli? Članska karta SNS-a visi na zidu pored porodične ikone? Živite u zlatnom dobu? I ne budite se iz kome ni po koju cenu. Lepo ste usnuli pre skoro deset godina kada su radikali prerušeni u naprednjake došli na vlast. Sećate se kao kroz maglu Tome Nikolića koji je na predsedničkim izborima za dlaku pobedio Borisa Tadića a onda još maglovitije i onog Šešeljevog „malog od palube“ Aleksandra Vučića kao prvog potpredsednika u Dačićevoj vladi, nešto malo pamtite i neka događanja iz nekog rijalitija na ružičastoj TV, neka tuča, silovanje, zaigrala se deca…, da li ono beše neustavno smanjivanje penzija i pun ku…fer lažnih obećanja pred neke redovne-vanredne izbore, jebem li ga, sve je to sada tako daleko i sve dalje. A onda je zavladao mrak u kome ne vidi se prst pred nosom, samo lepota jedna neopisiva od koje bi vam bilo itekako muka i zlo da ste budni ali, eto, srećom niste. I zato vama takvim uspavanim i izgleda da ono što se događa u realnosti, u nesrećnoj zemlji Srbiji, nije tako kao što izgleda. Ne, ne odlaze mladi i obrazovani masovno iz svoje domovine (ma, šta odlaze, beže glavom bez obzira), ne, ne zarađuje dve trećina radno sposobnog stanovništva „minimalac“ dok troškovi života vrtoglavo rastu, ne, ne gradi se po Beogradu (na vodi a i šire) i diljem prirodnim lepotama prebogate Srbije neregularno i nelegalno kao na Divljem Zapadu, ne, ne kradu „napredni“ funkcioneri na svim nivoima toliko da uši otpadaju a cipele same spadaju, ne, ne cveta kriminal i sa oružjem i sa drogom i sa „živi ljudi“, ne, ne laže kao pas predsednik SNS-a i države svaki bogovetni dan, svaki minut, svaki sekund (taj laže i kad ne otvara usta), nije da naša policija, tužilaštvo, sudovi ništa ne rade, ma rade samo su to skromni ljudi i ne vole da se hvale svojim izuzetnim rezultatima (kojim, bre, rezultatima sunce vam ne jebem žarko?), ne, nisu nam gradovi među najzagađenijim na planeti, ima kanalizacije svuda i u svakom mestu i zaseoku, pijaće vode ima (naročito u Zrenjaninu) da preliva k’o ona Vesićeva fontana, nije onaj čudovišni spomenik Stefanu Nemanji (a zapravo AV-u) ruglo i sramota, postoje i dalje i železnička i autobuska stanica beogradska samo što niko živ ne zna gde su (u nekom virtualnom svetu?), na televizijama sa nacionalnom frekvencijom (koja je opšte, javno i narodno dobro) mogu se čuti i videti samo dobre vesti, o cveću i proleću i šta Prvorođeni ruča i večera i slično a ne zlo, nasilje i strah, ne, nisu vakcine protiv kovida19 nabavljene netransparentno, bogzna na koji način i ko je pokupio kajmak (sumnja se na Peru ložača iz čuvenog vica), ne, nije državna (naprednjačka, Vučićeva) spoljna politika sedenja na svim stolicama i stranama sveta neudobna pozicija za Vođu i pripadajuću mu kamarilu, naprotiv, On ionako najviše voli da sedi na hoklici ili u krilu (Putina, Si Đinpinga), Srbija ide ka EU brzim i odlučnim koracima onemoćalog puža a to je u stvari taktika našeg mudrog rukovodstva, ne, neće Srbija(čitaj : Vučić) priznati Kosovo kao nezavisnu državu jer nema ni potrebe – ta priča je već završena ali građane koji se iz bezbedonosnih razloga godinama prave mrtvi niko o tome nije obavestio (potpuno opravdano) i još je toga mnogo i stvarnog i nestvarnog a ipak stvarnog. Dakle, iako svima koji su rešili da prespavaju svoj jedini život (u Srbiji, jebi ga, jeste peh) izgleda da ništa nije onako kako što izgleda, žao nam je, stvarno, ali : jeste! U ovoj našoj razdrndanoj državi i rastrojenom i na više nivoa bolesnom društvu sve je baš onako kao što izgleda. Da ne valja – ne valja. Da dobro biti neće i u budućnosti – neće. Ako svi vi koji spavate nastavite sa tom (ne)aktivnošću nema nam spasa, vama pospanim, mamurnim, sigurno ali i nama koji smo odlučili da budemo budni i trezni (trezveni) pa šta košta da košta. Malo nas je a pomrčina je velika. Potrebno je mnogo svetlosti da bismo mogli bar da razaznamo ko smo, šta smo i kuda idemo. Od laganja sebe samih niko se neće ‘leba najesti. Zato – pogledajmo se u ogledalo, prihvatimo realnost ovakvu kakva jeste pa na noge lagane i u borbu. Za vazduh, vodu, zemlju, pravdu, demokratiju, slobodu… Shvatimo već jednom da je nas više. Mamurluk se najbolje leči pobunom. Ako nije već prekasno.
Dragan Karalazić