Dušan Makević, autor romana „Marija, volim te“
Mnogi kažu da su oči ogledalo duše, međutim, Dušan Makević svojim kao da skenira tuđe sudbine pre nego što priča o njima izađe iz usta sagovornika. Rodom je iz Pocerskog Metkovića, s ponosom ističe, jer bi ga, podvlači, bilo sramota da kaže i da pomisli kako nije odakle jeste. Pisanjem je počeo da se bavi pre oko godinu dana, kada je nastala prva pesma. Nizali su se citati i novi stihovi, za koje mu svakodnevno inspiraciju daju ljudi i događaji. Završio je osnovnu školu, nakon toga zanat- serviser rashladnih i termičkih uređaja, bavi se poljoprivredom i baš zbog toga pisanje je profesija koju su mnogi odbijali sa njim da spoje. Ali ne i on. „Kada sam preboleo šta će drugi reći, tada sam počeo istinski da napredujem“, objašnjava u razgovoru za „Podrinske“.
Svaka devojka može biti Sara, svaka devojka može biti Marija
Kruna svega je „Marija, volim te“, roman koji ni po čemu nije klasičan, budući da se sastoji iz više priča koje na kraju formiraju jednu celinu. Delom je napisan u ženskom rodu, čime se narator poistovećuje sa sudbinom junakinje, kako bi čitaocima što vernije preneo istinitu životnu priču, priču o Sari. Ta devojka mu je jedne večeri pričala na obali Save, a sada živi u Austriji sa svojom porodicom. Roman se čita u dahu, kažu i da ostavlja bez daha.
-Ime, naravno, nije pravo, neki detalji i mesta, ali su ostali događaji istiniti. Namerno sam je pisao u prvom licu. Svaka devojka može biti Sara, kao što i svaka devojka može biti Marija. Naslov upućuje na to da je roman ljubavni, ali nije baš tako. Rekao bih da u njemu preovladava realnost. Sada radim na scenariju za pozorišnu dramu po priči o Sari, već sam na pola puta i nadam se da ću u naredna dva meseca i realizovati tu svoju želju. Zato i kažem da sam se prvi put rodio pre 24 godine, drugi put kad sam prvi put na Jutjubu čuo pesmu „Majka“ koju sam napisao, a izveo je Edvin Kujović iz Rijeke, a treći put kad sam prvi put u ruke uzeo svoj roman. Četvrti put ću se, nadam se, roditi kroz tu predstavu, a peti put bih voleo da se ostvarim kroz svoju decu, da ih imam troje i da mi dve ćerke nose ta dva imena- navodi Makević, koji početke svog pisanja opisuje na neobičan način.
Suština je u okruženju, uvek spremnom da se opire pojedincu željnom promene, vođenom potrebom da menja sebe na bolje.
-Kad sam pre godinu dana počeo da pišem, krenuo sam da puzim unazad preko Cera. Tu sam se susretao sa raznim saplitanjima, poput komentara „nije to za tebe“, „nisi završio fakultet“. Na početku me to pogađalo, kao i svako ljudsko biće. Bilo šta da uzmete samostalno da radite, neko će vas sigurno šikanirati. Kad sam „preležao“ šta će ko reći, tek onda sam počeo da napredujem. Uspeo sam da se popnem na Cer i želeo sam nešto više, a to je ovaj roman. Internet je neminovnost, tehnologija je budućnost, ali papir je bio pre, mene, biće i posle mene. Papir trpi sve. Kad ukucate na internetu ISBN broj i CIP sa poslednje strane, izlazi moj roman. To ne može da se plati, ušao sam u istoriju. To je moj uspeh, bez obzira da li se to nekom dopada ili ne- ističe on.
Početak pisanja vezuje za to što je sam u početku teško iskazivao emocije. Inspiracija su mu detinjstvo, okruženje, priroda, ljudi, najviše devojke, koje su različite, a pogotovo po načinima na koje su emotivno povređene. Voli, naglašava, reči energija i istorija. „Niti energije svuda su oko nas. Svako ima svoju nit. Kada se dvoje prepoznaju, te niti se spoje i postaju jedno. A sudbina, za mene je jako istrošena reč. Energija je lepša“, kaže.
Ne krijem emocije, zato letim
-Na mom Fejsbuk profilu ima mnogo priča o devojkama. Uvek je akcenat na očima, osmehu i onom unutrašnjem. Ne biram po izgledu, već po energiji i srcu. Ako nakon pročitanog makar jedan dečko promeni mišljenje i shvati da žena nije objekat, ako samo jednog muškarca promenim na osnovu mog citata, uspeo sam. Želim da menjam svet svojom pričom. Vetar sam koji sanja. Običan sam kao vazduh, razlika je samo u tome što se bez vazduha ne može, bez mene se može. Da nisam sanjar, ne bih držao ovaj roman u rukama. Ovo je moja pobeda. Ne želim da ispadne da kritikujem muški rod, i sam nisam svetac, imam hiljadu mana. Činjenica je da su se izgubile prave vrednosti, a ne mogu muškarci koji ne razmišljaju kao ja da mi budu inspiracija. Sa devojkama je drugačije- podvlači Makević.
Smatra da ljudi potisnu emocije kada ih povrede u nekom odnosu, ali da, kada pronađu pravu osobu, ruše barijere koje su podigli oko sebe i u tom novom odnosu postaju bolji, srećniji.
-Kad ste srećni, vi ste uspešni u svemu čime se bavite. Ne krijem emocije, zato letim. Ne krijem emocije, zato pomeram planine. Pokažite mi planinu, pomeriću je osmehom. Kupuju me sitnice. Novac se troši, ne čini me srećnim, ne ispunjava. Tome me naučilo iskustvo, ali i čitanje pravih knjiga kao što je „Kaluđer koji je prodao svoj ferari“. Volim i Dostojveskog, Andriju Terzića, Uroša Timića, novije pisce- priča autor romana.
Možda i najupečatljiviji trenutak koji je njegov život odveo u drugom smeru bio je pronalazak bačene ikone, koju nakon toga odnosi u crkvu, a potom i saobraćajka dva dana kasnije, na Vidovdan, 28. juna, za koju priznaje odgovornost. Niko, srećom nije stradao, ali posledice su mogle biti ozbiljne.
-Promenio sam se za 360 stepeni nakon toga. Bio sam alav na novac, na sve strane sam ga jurio. Možeš imati koliko hoćeš, ako nemaš sa kim to da podeliš. Kad imaš pare, imaš stotinu ljudi oko sebe, zovem ih ajkulama sa likom čoveka. Ako nemaš prave ljude oko sebe, ne možeš da uživaš sa njima u običnom razgovoru, šetnji. Danas, reč čovek je jako teška, a podjendako je teško sresti nekog ko nije dvoličan. Treba znati napraviti tu razliku i dati pravim ljudima mesto u svom životu- podvlači Makević.
Da bi svet bio bolje mesto, svako treba da pođe od sebe i da svoj doprinos tom cilju.
-Duško Radović je rekao da kada bi svako popravio makar ogradu u svom dvorištu ili zube za početak, svet bi bio mnogo lepši. Poenta je da svet treba menjati od sebe. Želim da utičem na svoju generaciju i starije da se ne stide toga odakle su i šta su. Završio sam samo osam razreda i posle osnovne škole krenuo na zanat serviser rashladnih tehničkih uređaja. Razumem se u biljke, životinje, umem da popravim veš mašinu. Sa ponosom ističem da sam poljoprivrednik, živim na selu, tako će ostati i ubuduće- poručuje.
Rad na sebi je najvažniji, a ništa ne obogati tako kao razgovor sa drugim čovekom. Od svakog može mnogo toga nauči i to nijedan novac ne može da zameni, zaključuje Makević i zahvalnost za to što je prvi roman ugledao svetlost dana upućuje drugu Urošu Timiću, Moda- bendu, kafeu i auto perionici, kafani „Mali Pariz“ i restoranu „Divino“.
Dragana Dimitrijević