Sećanja
Prvi broj časopisa „Glas Crkve“ izašao je u septembru 1923. godine.
„NJ. Pr. Episkop Šabački Gospodin Mihail je predložio eparhijskoj konferenciji, održanoj u Šabačkoj Episkopiji 10. maja ove god.: da ova Eparhija pokrene svoj list za sveštenstvo i narod, što je konferencija jednodušno i prihvatila.“ – piše u uvodniku „Naša prva reč“ ovog lista. Prvi urednik je bio Ljubinko S. Jeremić, predsednik duhovnog suda a štampan je u Štampariji „Podrinje“ A.D. u Šapcu.
List je izlazio do 1933. da bi ponovo bio pokrenut u januaru 1940. godine i ponovo prestao da izlazi sa decembarskim brojem. Urednik je bio Jerej Danilo LJ. Milanović a štampan je u štampariji Milana N. Ilića, koja se nalazila u Masarikovoj broj 7 u Šapcu.
Godine 1985. časopis „Glas Crkve“ ponovo je počeo da izlazi. S blagoslovom Njegovog Preosveštenstva Episkopa šabačko-valjevskog Gospodina Jovana. Glavni i odgovorni urednik bio je Ljubomir Ranković, protođakon. List je, u tiražu od 2.000 primeraka štampan u Štampariji „Kosmos“ u Beogradu i izlazio je tri puta godišnje: božićni, vaskršnji i preobraženjski broj.
Zamisao je bila da ovaj neveliki tiraž „otkupe“, po štamparskoj ceni, sveštenici Earhije i da ga dele narodu. Međutim, bila su to teška vremena. Komunizam je još bio na snazi a Crkva skrajnuta na marginu života. Strah od javnog iskazivanje vere postojao je u narodu ali ni sveštenicima nije bilo lako.
Tako se ispostavilo da su sveštenici uzimali list ali da ga je malo ko delio po parohiji. Iz straha, valjda ili zbog nečeg drugog…
I kada je Ljubomir Ranković, urednik lista, već počeo da gubi nadu da će list moći da živi, Bog je valjda tako hteo, došao je jedno veče kod mene, bili smo komšije, i onako u razgovoru upitao me da li bi mu pomogao oko lista i u distribuciji lista.
I krenuli smo…
Ubrzo časopis se potpuno otvorio. U njemu su mogli da se pročitaju tekstovi Vuka Draškovića, Milana Komnenića, Danka Popovića, Slobodana Rakitića, Vladete Košutića…
Moje poznanstvo sa beogradskim knjižarima omogućilo je da časopis uđe u skoro sve značajne beogradske knjižare. Od one „Komunistove“ u zgradi „Borbe“ do „Prosvetinih“, „Srpske književne zadruge“, Matice srpske“, „Bigz“… A kad „osvojiš“ Beograd onda je sve lakše. Mada nije bilo baš tako. I pored vidnog početka nacionalnog buđenja postojao je ukorenjeni strah u narodu od vere, od crkve.
Kulminacija svega bilo je pojavljivanje „Glasa Crkve“ na Beogradskom sajmu te 1988. godine. Opet zahvaljujući mojim poznanstvima zakupio sam prodajni štand na prvoj galeriji Hale 1. I već na samom otvaranju sajma iznad štanda stajao je natpis „Glas Crkve“ Šabac.
Mi smo bili srećni i ponosni a među posetiocima je bio šok. Mnogi su se krstili i levom i desnom rukom. Neki su, iz straha valjda, pokušavali da pobegnu što dalje od štanda gurajući se uz gelender pa smo se pribojavali da ne padnu sa galerije. Čudili su se i sveštenici koji su na sajam dolazili. Ni njima nije bilo jasno odakle „Glas Crkve“ tu.
I tako je „Glas Crkve“ počeo da živi jednim potpuno novim životom. Usledile su potom književne večeri u porti šabačke crkve, na kojima se skupljalo na stotine građana, počela je sa radom i izdavačka delatnost. Objavljena je knjiga o Njegošu, dve kasete sa „srpskim“ pesmama… i „Glas Crkve“ se pročuo po celom svetu…
Tiraž časopisa je dostizao i do 100.000 primeraka a neki brojevi su se štampali, u štampariji „Dragan Srnić“ u Šapcu, i po neloliko puta.
Smrt Episkopa Jovana promenio je mnogo toga. „Glas Crkve“ je preseljen u Valjevo a sve dalje je istorija…
Još jedan detalj je odigrao važnu i značajnu ulogu u popularizaciji „Glasa Crkve“. Lokal, vlasništvo crkve, u Glavnoj ulici, pored Doma omladine, voljom velikog intelektualca, Vladike Jovana ustupljen mi je da otvorim knjižaru.
„Ili otvori knjižaru ili ću taj prostor da pretvorim u stanove“ – kazao mi je Vladika.
Tako je Šabac dobio jednu od najlepših i najopremljenijih knjižara u Srbiji. I da je bila u centru Beograda ne bi se postideli. A u kakvim smo vremenima živeli i kako je sve to bilo teško ostvariti možda će najbolje opisati i sledeći detalj: Tada sam radio u „Nolitu“ pa sam hteo da ta knjižara bude njihova. Odem ti ja za Beograd, kod direktora „Nolita“ i ispričam mu da sam od crkve dobio prostor, da sam ga vlastitim sredstvima opremio, da izgleda fenomenalno i da mi daju saglasnost da to bude knjižara „Nolit“.
Kada je direktor čuo da je to crkveni objekat kad nije „okapio“. Ruke su mu se tresle. Hitno je sazvao kolegijum da vide šta da rade. I na kraju bilo je na jedvite jade… Presudio je moj ugled u firmi a i objašnjenje da knjižara nije u crkvenom dvorištu već u glavnoj ulici. „Nolitova“ (komunistička) knjižara u crkvenom prostoru… nezamislivo.
Ipak, nešto nedugo kasnije, knjižara je, pod nazivom „Njegos“ postala jedna od prvih privatnih knjižara, u to doba, u bivšoj Jugoslaviji.
Takva su vremena bila.
Mada kad bih mogao da ih menjam za ova današnja rado bih to učinio. Jer, bila su to vremena u kojima je postojala nada, vera je bila čista i neukaljana, bilo je mnogo čestitosti, držalo se do morala. Svega je dobrog bilo ali smo to u međuvremenu negde izgubili…
Ivan Kovačević
