Dragi moji,
u moru teških, praktično nerešivih problema, u gomili stalnih napetosti i tenzija, svekolikog nevaspitanja, sveprisutne drskosti, preovlađujućeg primitivizma, ogromne količine oholosti, nesreća i loših vesti, jedna stvar je ovih letnjih dana bila izuzetna… Prijatna, lepa, tako nestvarna, a tako realna… Pobeda Novaka Đokovića u vimbldonskom Koloseumu i titula nezvaničnog prvaka sveta u belom sportu. Nije da nas Nole nije navikao na pobede i titule, jeste,možda nas je zbog toga pomalo i razmazio, ali ova pobeda nad Federerom je više od svega, pobeda duha nad telom… pobeda nevoljenog, nad voljenim, pobeda istoka nad zapadom, vica i gega nad uštogljenim i izveštačenim… pobeda šiljkana i šajkače nad Churchs salonkama i Christys hats šeširima… Okršaj u pet setova između Srbina i nekog Švajcarca, u srcu engleske prestonice, pred 99% Rodžerovih navijača (i od njih, sigurno 50% nepristojnih prema Srbinu), ulazi u istoriju… Novakova mirnoća i koncentrisanost, svest da ne igra najbolje, čak dalleko od toga, a da protivnik ima sve uz sebe, publiku, sudije, sponzore, ceo zapadni svet, medije… i opet, David, slabiji, ali veštiji i smireniji, pravedan, pobeđuje Golijata, jačeg,bahatog,surovog, nemilosrdnog, bezosećajnog i nadmenog… Bravo Novače! Tri puta bravo, po srpski…
U Srbiji, ovoj rialiti zemlji čuda, siguran sam da su neki tamo urednici tabloida, a zapravo novinskog smeća, jedva čekali da na svojim naslovnim stranama, đubreta koje štampaju (sutradan, ili kasno popodne već tog dana) , objave unapred spremljen naslov tipa: „Novakov poraz-rezultat pomoći Ustaše sa klupe“… ili „Stigla ga kletva Srba zbog Ustaše na klupi“ ili nešto slično tome… jer, sve je od prvog dana turnira, išlo u tom pravcu… Jedva su čekali da izgubi i ispadne, a da onda oni seire nad porazom, zbog toga što je Nole angažovao za svog pomoćnog trenera, navodno Hrvata, Gorana-Zeca Ivaniševića, čiji je otac imenom Srđan, kao i Novakov otac… a koji Goran je, eto, oni kažu, Ustaša… Inače, za te neznalice iz suludih tabloida, samo to, da su Ivaniševići Srbi iz Crne Gore (bili su nastanjeni u Cetinju i na Durmitoru i okolini, a neki su prebegli pred Turcima, neki ostali na svom,kao i mnogi što su činili i tako dalje)… Krsna Slava im je Jovanjdan… U Manastiru Piva im se nalazi duhovna kolevka…
Zašto sve ovo, o Novaku, o Federeru, o vimbldonskim Englezima, o srspkim tabloidima, o Goranu Ivaniševiću…? Jednostavno. Svi bismo mi danas, morali da se ugledamo na našeg Novaka… Da budemo pristojni, uljudni, vaspitani, smireni, nekada i sračunati, ponekad i preambiciozni, da imamo potrebni nivo volje i želje za pobedom… Da budemo prvi ili tu negde, među prvima… Stepenice sa kojih startujemo su mnogo dalje od vrha od svih drugih koji su iznad nas, a kojima je vrh bliži, pa ispadne, ponekad, ipak dalji… Ali nisu drugi bolji… Mi smo zadužili svet našim Teslom, Pupinom, Medakovićem, Andrićem, Vukom Karadžićem, onom sedmoricom iz programa Apolo 11, našom istorijom, kulturom, Manastirima… i mnogim drugim, manje ili više važnim i slavnim za čitav svet… Danas se ponosimo Noletom… Hajde da istu stvar učinimo sa nečim tako životnim… Za početak, hajde da ignorišemo sve one koji rade sve suprotno od svega lepog i dobrog,od svega korisnog,zdravog i pristojnog, srcu i duši dragog, plamenitog, ljudskog… Makar ko oni bili i čime se danas bave. IGNORE, za sve takve… Pokušajte, nije teško… Novak je to na primeru pokazao. Ignorisao je sve… pobedio sve… Bravo…
Sve Vas volim i pozdravljam.