Ako vas nevolja (nije Velja) natera da odete lekaru, pa odete u treću zdravstvenu, do nedavno kovid ambulantu, imaćete vremena da razgledate razne zidne novine i da slušate teške priče pacijenata, razgovor uplašenih pacijenata sa šalterskim službenicama…
Ako za dva-tri sata čekanja na zakazani pregled pogledate kroz prozor može vam se učiniti da su vam stakla na naočarima zamašćena i tek nakon brisanja istih shvatite da je staklo treće zdravstvene doprinelo strahu od prljavih naočara. Apsolutno razumem osoblje koje se plaši da pristupi brisanju “izloga”, jer tu je tri godine boravio COVID 19, baš tu se merila temperatura i dobijao listić sa rednim brojem, a ko se čuva i Bog ga čuva…
U hodniku u trećem satu čekanja isti besednici, gledam da mi ne uhvate pogled, pa gledam prema HITNOJ i pogled mi odluta na zelenu oazu. Miris lipe dopire i baš osvežavajući prija, a i zelenilo odmara, deluje umirujuće pa i ne primećujem da je prošlo dva i po sata od zakazanog termina…
Čudan smo mi svet, moramo da pogledamo i u nebo, kao da nam nedostaje kiša, a samo dva dana nije padala i gle čuda, zelenilo me toliko obuzelo da sam počeo da priviđam, toliko je taj privid bio ubedljiv da ga je i objektiv pametnog telefona video. U oluku rastu biljke, šteta što nije muškatla, prizor bi bio kao iz bajke.
Sreća da sam prozvan posle tri sata čekanja na zakazan pregled, jer ko zna šta bi mi se još priviđalo, jer i vreme ručka je davno prošlo, a gladan čovek svašta vidi, setite se Čarli Čaplina i filma ZLATNA GROZNICA.
Zoran Rendža Gvozdenović
