Puno je godina u mom začaranom krugu. Čudim se kako me opet kraj dovodi na novi početak. Kad poveruješ da treba da sedneš, život te natera u novu šetnju…
Eto me za pet minuta na Vinaverovom vencu. Nov, neobičan, crveni trg. Čitao sam Vinavera pripremajući se za, čini mi se, prvu emisiju o Vinaveru na televiziji Šabac. pre desetak godina. Začetnik ekspresionizma u srpskoj književnosti, neshvaćeni erudita i novinar, dobio je trg kakav zaslužuje. Liči na njega da nikne prostor tamo gde ga nikad nije bilo. Da se skinu kocke betona i asvalta i slučajnom prolazniku usred gradske vreve ponudi trava na koju može da stane, da se spuste tabani na majku zemlju dok se sedi na klupi. Da nas tako natera da se setimo ko smo. Čitao sam puno puta “Gromobran svemira” i za mene je Zorkin soliter sada jedan ogroman računar koji preko svojih crvenih antena šalje poruke mira i harmonije u kosmos. Poziv da se urazumimo da bi smo se sačuvali. Odavde stalno negde daleko odlaze brojevi koji traže svoju sličnost sa onima koji lebde daleko u svemiru. Vinaverov trg je poziv na mir, podsećanje da su svi ljudi jednaki i da svako mora da dobije svoju šansu. Osećaju to ljudi koji se odmaraju na klupama. Ovde je uvek za nijansu mirnije nego na drugim mestima. Sam prostor nas goni u sebe, na razmišljanje. Ponosan sam na ovaj prostor gde ni auti ne remete mir. Osećam da nam Vinaver sa trga skida šešir. Građani polako prihvataju ovaj prostor kao svoj jer ga polako shvataju. To me baš raduje i vraća nadu. Zato sam na listi!
Široka je ulica u pešačkoj zoni. Najšira u Srbiji. Počinje od pozorišta, jedinog profesionalnog pozorišta u celom regionu. Moj deda Ćija, obućar, bio je ovde glumac. Pozorišni bife nosi ime po Borisu Kovaču, glumcu koji je obeležio moju mladost u Dramskom studiju. Sada izgleda baš kako treba, i ovaj prostor je sada logičan deo pozorišta. Razmišljam, da se Beograd bavi kulturom kao Šabac, Minja Bogavac nikada ne bi bila direktor Šabačkog pozorišta. Ovako je i ona pobegla kod nas, u oazu slobode. I nije jedina. Eto, svako zlo ima svoje dobro. Šabac se jako dugo bori za kvalitet u kulturi. Zato je sada pozorište ovakvo kakvo jeste, zato imamo najbolji pozorišni festival u Srbiji, najbolju savremenu biblioteku, sjajnu postavku u muzeju. Zato uživamo u Šabačkom letnjem festivalu, Čivijadi, karnevalu. I zato se konačno ne vraćamo kaljavi sa vašara!
Tu sam, pred hotelom “Sloboda”, pred spomenikom slavne prošlosti ovog grada. Šabac ima tri ordena koja ni jedan drugi grad nema: Francuski Ratni krst sa palminom grančicom je od Francuza prvi dobio Šabac. Ratni krst Čehoslovačke za pokazanu hrabrost na bojnom polju.Karađorđeva zvezda, najznačajnije odlikovanje Kraljevine Jugoslavije za podnesene stravične žrtve tokom Prvog svetskog rata. Pored ova tri odlikovanja je mirna voda. U njoj uvek vidim suze i znoj naših pradedova. Znamo li mi, kao što su znali oni, da branimo slobodu? U pravu sam što sam na listi!
U Benskoj bari dolazim na nultu tačku. Igralište za decu. Spaljeno. Novo, a uništeno. Juče graja vesele dece, danas obeleženo trakom da je opasno po decu. Klupe, prazne, niko ne voli da gleda u zgarište. Ovde su se sreli oni što bi da grade, i oni koji vole da ruše. Entuzijazam i mržnja. Dečija radost i bolesni sebičluk. Tragovi Golijata koji se nadvio nad Srbijom. Tragovi zgarišta jer jedino Šabac ima Davida. Vapim za pomoć onih koji ne bi na glasanje. Znam da isto mislimo, ali nam se karakteri razlikuju. Možda je baš kamen za Davidovu praćku u njihovim rukama… Koliko će mi poverovati stotine bivših učenika? Decenijama ocenjujnjm ja njih, pošteno je da sada i oni ocene i mene. Raduje me što nemam strah da se sretnem sa njihovim sudom. Od cele Srbije, samo ovde mora složno. Samo ovde bi mogla da zaiskri sloboda. Tužno je što je tako. Samo se parčaju, jedni drugima ne veruju, a hteli bi zajedno. Đoka Balašević bi u pesmi da im kaže: “Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I saznaće kad-tad, da ne zna šta je hlad”…
Ruka zla još nije stigla na Savsku aveniju. Desetine novih posađenih stabala. Tamo gde je bila deponija. Još osećam onaj miris kao ružnu prošlost. Dobro je što se mladi toga ne sećaju. A valjalo bi ih podsetiti. Prelazim crveni most, puca pogled na tvrđavu, na ogroman slobodni prostor. Nema ružnih zgradurina, nema “Šapca na vodi”. Samo pogled! Dar svim građanima Šapca! Naizgled nasumično postavljene nove klupe, na desetine. Neobične česme. Hlad. Mladi koji trče, igra se košarka, šetaju kućni ljubimci. Neki se, naravno, samo vole. Puno ljudi dolaze jednom stranom, vraćaju se drugom i drugim mostom. Kad priđeš tvrđavi, vidi se stari most i Sava koja teče. I pamti. Ona zna na šta smo ličili devedesetih. Sad mirno protiče, vidi se da joj je lepo kod nas. Ona je stara čekalica Ona zna da ne možemo da vidimo budućnost, ali da možemo da se vratimo u prošlost. Čeka da vidi jesmo li se zaželeli devedesetih. Ja nisam, to vreme pamtim kao najveće zlo. Zato sam na listi!
Velimir Kuzmanović
