U Srbiji se za kulturu izdvaja manje nego što je evropski minimum. Manje nego u svim zemljama u regionu. Manje nego što se izdvajalo u vremenima kad je društvo bilo siromašnije, ali bogatije u svesti da kultura nije trošak, nego temelj.
Taj podatak nije samo budžetska stavka. To je, jednostavno, dijagnoza. Način na koji društvo tretira kulturu pokazuje koliko sebe razume. A kada jedna zemlja kulturu svede na protokol, ona time priznaje da više ne razume ni svoj identitet.
Kultura je infrastruktura duha. Ljudi lako razumeju šta znači kad putevi propadaju, ali ne vide da je još veća katastrofa kad se uruše vrednosti, jezik, pamćenje i smisao. Putevi vode negde, ali kultura određuje — kuda vredi ići.
***
Paradoks naše stvarnosti glasi: kultura je postala luksuz siromaštva.
U zemlji koja se bori sa bedom, kultura bi trebalo da bude prva linija otpora raspadu. Knjiga košta manje od hleba, a hrani duže. Pozorište ne gradi zgrade, nego karaktere. Muzej ne čuva predmete, već pamćenje. Ali kada vlast kulturu shvata kao dekor, a to je evidentno, onda je ona prva žrtva štednje.
Još je opasnije kad se taj zanemareni odnos predstavlja kao „realizam“. Kažu: „ima prečih stvari.“ Ali nema ništa preče od onoga što određuje smisao svega ostalog. Bez kulture, čak i ekonomski razvoj postaje mehanički. Rast bez svesti, napretak bez pravca.
***
Odnos vlasti prema kulturi u Srbiji je kao odnos prema ukradenom predmetu.
Neugodno im je u njenom prisustvu, jer kultura postavlja pitanja koja se ne mogu ućutkati. Ona pamti, svedoči, ne trpi laž. U kulturi ne možeš falsifikovati trajno. Umetnost, jezik i pamćenje imaju svoju pravdu.
Zato i kulturna politika kod nas ne odsustvuje slučajno. To nije propust, nego strategija. Neobrazovan, kulturno iscepkan narod je lakše ubediti, lakše zavesti, lakše okrenuti protiv „tuđeg“ kad više ne zna šta je njegovo. Kultura stvara kritičku svest, a ona je najveći neprijatelj vlasti koja ne trpi pitanja.
***
Srbija voli da se predstavlja kao kulturna nacija. To je deo našeg samopoimanja. Ali to uverenje više stoji u prošlosti nego u sadašnjosti. Razdaljina između priče i politike postala je ponižavajuća. Slavimo Teslu, a gasimo naučne centre. Pozivamo se na Andrića, a uništavamo biblioteke. Hvalimo tradiciju, a ne plaćamo ljude koji je žive.
Tu leži najveći bol: ne u siromaštvu, već u licemerju.
***
Kultura u Srbiji i dalje preživljava. Ali to nije razlog za optimizam. To je razlog za sramotu. Jer preživljavanje nije cilj. Cvetanje jeste.
Kad bismo to shvatili, shvatili bismo i da je najveća investicija u budućnost ona u kojoj čovek postaje svestan sebe. A to se ne dešava ni na auto-putevima, ni u tržnim centrima, nego u pozorištima, bibliotekama, školama i na stranicama knjiga. Kultura nije ukras. Ona je naša poslednja odbrana od zaborava i prva šansa za preporod. Sve drugo je samo šminka na licu naroda koji polako zaboravlja svoj lik.
Jovica Radović
