Mislim da je na pitanja koja počinju sa “kada” ili “gde”, sa bilo kojim nastavkom i posmatrano na velikom broju pitanja, lakše odgovoriti nego na ona koja počinju sa “zašto”. Svaki se odgovor na ovo poslednje, najteže pitanje, sigurno može donekle i braniti i osporavati.
Ljudi ćute iz mnogo razloga. Neki se od njih možda mogu otkloniti, ali neki i ne mogu.
Moramo razumeti, što ne znači da moramo i opravdati, i one koji ćute i one koji ne ćute.
Još kao dete čuo sam toliko puta, kako si “za samo jednu reč mogao završiti na Golom otoku“. Ovo se ne može izbrisati. A po definiciji “strah je primarna emocija, koja nastaje usled opažanja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti, ili pretnje; urođena.”
Kada poveruju da su posledice ćutanja kumulativno mnogo nepovoljnije od posledica izgovorenog, ljudi će možda progovoriti i u većem broju. Ali neki neće ni tada.
Solipsizam (samo sam ja), u jednom od svojih značenja (sebičnost, egoizam), takođe je na snazi. To je svakako očekivana i dosta prisutna ljudska osobina, ma koliko je negativno ocenjivali. Dugoročno, čovek ne može uspeti, pa ni opstati sam, sa njim život niti počinje, niti se završava, ali to saznanje je civilizacijska tekovina koja se kod nas, na planeti Zemlji, još dugo i organizovano mora graditi i negovati.
Tu je i nedovoljno izgrađena svest o značaju uzročno – posledičnih veza, što je propust onih koji definišu školske ishode i ciljeve nekih predmeta, posebno matematike. Svi kojima svest o postojanju kauzaliteta ne ide u prilog pokušavaju da ga prikriju, ili relativizuju, najčešće navodeći usamljene ali impresivne kontraprimere. Ne mora da znači, kažu oni, navodeći jednog za koga ne znači, nasuprot bezbroju onih za koje znači. Kada većinski budemo postali svesni da svaki put izvesno negde vodi i da ćemo, krenemo li njime, stići tamo gde on vodi, možemo se nadati većem broju onih koji ne ćute, pozivajući nas da razmislimo mnogo pre no što smo krenuli.
Problem prevazilazi pamet pojedinca.
Za početak, jedno pitanje koje možda neki od nas sebi još nisu ni postavili i možda nam se čini suvišnim.
Da li smo, očekujući suprotno, baš svi i uvek, pokušali da dovoljno trpeljivo, neostrašćeno, bez uvreda i osuda, pomognemo u mirnom odgovoru na pitanje zašto oni koji ćute, ćute?
Možda i nije toliko suvišno, uspemo li time da snazi ćutanja valjano suprotstavimo snagu nećutanja.
Siniša Mozetić, profesor u penziji