ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Jutros je grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka osvanuo okovan u sramotu koja se rečima opisati ne može. Jutros je naš Šabac obasjao mrak, bruka, beznađe i primitivizam koji sve više postaje ogledalo ovovremenskog života. Jutros su se svi istinski i čestiti Šapčani obukli u tugu, gorčinu, teskobu, ljutnju ali i strepnju.
A već danas moramo ozbiljno da se upitamo postoji li granica koja, kad se pređe, više ne govori ništa o onome protiv koga je to usmerena nego samo o onome ko ju je prešao. Ovo je postalo bolest društva koja više ne razlikuje protivnika od neprijatelja, neslaganje od izdaje, život od smrti.
U toj jednoj beloj hartiji, sa crnim okvirom, tuđim imenom i slikom, ogleda se sve što nas je kao zajednicu razjedalo godinama. U zemlji gde se mrtvi često koriste za političke ciljeve, sada se i živima “oduzima pravo” da dišu ako je to u nečijem interesu.
U zemlji u kojoj vlast meri lojalnost količinom ćutanja, u društvu straha i poslušnosti smrt se koristi kao poslednji argument pomahnitalih i njihovih sledbenika.
Kad nemaš odgovor na kritiku, ti pretiš. Kad nemaš argument, ti plašiš. Kad nemaš obraz, ti lepiš umrlicu. Jer, gde institucije ćute, huligani govore. I što je glas savesti tiši to je buka nasilnika glasnija. A možda je upravo to smisao cele ove sablasne koreografije. Ćutanje više nije neutralno, jer, ako danas prećutimo umrlicu zalepljenu za živog čoveka, sutra će neko zalepiti stvarnu. Lepljenje umrlica za živim ljudima nije eksces to je simptom. Simptom društva koje je izgubilo meru, a možda i dušu.
To je lice političke netrpeljivosti koja se širi odozgo, ali klija odozdo: iz svakodnevnog govora mržnje, iz televizijskih poruka “patriotske” revnosti, iz sistematskog trovanja javnog prostora. Zato ovo nije samo pitanje kulture, već bezbednosti.
I zato ćutanje nije neutralno. Svaki put kad prećutimo ovakvu poruku, mi učestvujemo u njenom širenju. A svako ko misli da se to njega ne tiče neka se seti: u zemlji gde se lepe umrlice za žive, istina je prva koja umire.
Policija na ispitu
Već deceniju Šabac je pod terorom primitivaca i prostaka. Ne mogu a da se ne prisetim umobolnih grafita: „Pajiću ustašo“, „Čonjagiću ustašo“. Naš grad je, ne tako davno, osvanuo oblepljen poternicama za načelnikom Policijske uprave Šapca ali i za jednim maloletnikom, advokatom i novinarkom. Koliko juče fasade šabačkih zgrada bile su ispisane uvredljivim porukama upućenih jednom opozicionom lideru ali i njegovoj porodici.
I na sve ovo sada vladajuća partija je ostala nema ili sa saopštenjem bez smisla i bez naznake da postoji politička volja i uverenje da se to više neće događati.
Ali, eto, dogodilo se. Još morbidnije i bestijalnije.
Zato je danas, kao nikada pre, policija na ispitu. Vreme je da, konačno, poču da rade svoj posao u interesu građana. Nema opravdanja zašto se, ni za jedno navedeno delo, nisu pronašli izvršioci ali ni nalogodavci.
Sve ovo navodi na pomisao, slobodnomislećih ljudi, da je policija saučesnik u ovim radnjama i da je došlo krajnje vreme da tu sramotu skinu sa sebe. I, nema čekanja ni opravdanja. Ako se, u narednih dvadesetčetiri časa, građanima Šapca ne saopšte imena izvršitelja i nalogodavaca šabački policajci će pokazati da su nesposobni za obavljanje posla za koji ih građani plaćaju i moraće da se suoče sa posledicama.
Načelnik policije, iz moralnih razloga, mora da podnese ostavku a inspektori, nesposobni da pronađu odgovorne, treba da završe kao pozornici ili da napuiste službu i odu na neke, danas, bolje plaćene poslove, obezbeđenja.
Osuda
Kao građanin Šapca, ali i kao neko čija je porodica pretrpela svu nesreću koju neki ovakav čin donosi, najoštrije osuđujem štampanje i lepljenje ove grozote. Takođe, očekujem od nadležnih organa da budu na visini zadatka i da pokažu da se ovakve stvari više nikada ne smeju događati u gradu Jevrema, Luke, Vinavera ali i naših potomaka.
Neka pamet i razum pobede! Da mislimo a ne da verujemo!
Ivan Kovačević
