Zarobljena slobodna reč

Tamne zastave srpskog novinarstva

Iako se treći maj obeležava kao Međunarodni dan slobode medija, ovde, u Srbiji, to je samo podsećanje na duboku agoniju ove profesije. Srbija je zbeležila najlošiji rezultat do sada, pala je za još osam mesta, na 104. poziciju, u rangu sa Bolivijom ili Madagaskarom, a daleko iza Albanije i Kosova…

Posebno zabrinjava što su se ovom progonu, pored najviših državnih službenika, predvođenim predsednikom države, priključila i policija, koja bi trebala da štiti javni red i mir, i da omogući bezbedan rad novinara. Samo u periodu od marta do decembra prošle godine NUNS je zabelešio 77 napada od strane policije, neosnovanog privođenja i legitimisanja kao i nepostupanja policije kada su novinari napadnuti. Uostalom, najsvežiji primer je da policija nije reagovala ni kada su pristalice režima sekirom i brutalnom hajkom nasrnuli na novinare tokom izbora u Boru.

Od nekolko stotina prijavljenih pretnji na prste jedne ruke mogu se izbrojati slučajevi koji su dospeli na sud, pored ostalog i napad na šabačkog novinara Nenada Kulačina. Ali, slučaj lepljenja poternica za novinarku Isidoru Kovačević i još dvoje mladih Šapčana, neće dobiti sudski epilog. Nažalost, nije dovoljno da o tome ukazuju samo mediji, jer slobodno novinarastvo je osnov demokratije i vladavine prava, što je i Ustavom proklamovano. Ali, jasno je da se ovde zakoni ne poštuju, i na dugi rok Srbija gubi važan segment uređenog društva. A to traje veoma dugo, decenijama.

Podsećanja radi nema osude za ubice Slavka Ćuruvije ni Milana Pantića, kao što je skrajnut slučaj ubistva Dade Vujasinović. I to uz sasvim jasno saplitanje državnih organa, kao što je Tajna služba, ali i neodgovorno postupanje pravosuža, očito pod budnim okom izvršne vlasti. I nisu samo pretnje i fizički nasrtaji najpogubniji za novinarstvo. Ovde se to sistematski radi ekonomskim iscrpljivanjem, neovoljnim uslovima rada, niskim zaradama, otkazima za one koji ne povlađuju vlastima, a pogotovo je to izraženo na lokalnom nivou.

Iako ima čak više od dve hiljade medija u Srbiji, vrlo malo je onih koji to profesionalno obavljaju. N1, Nova S, Radar, Danas, kao i još nekoliko redakcija, trpe velike pritiske na svoju uređivačku politiku. Zato je većina drugih, pored ostalog one koji to nikako ne bi smele da dopuste, javni servisi RTS i RTV, u zavisnom položaju i praktično se uređuju sa Andrićevog venca. Zato dobijaju i velike prinadležnosti, javni servisi imaju i obaveznu pretlatu, a oni drugi dobijaju sve moguće konkurse za medijske sadržaje.

I, pitanje, kad sve ovo prođe da li nekadašnje perjanice, ovakvog, propagandnog novinarstva, mogu biti novinari.

Kao retko koja delatnost ovde postoji i Kodeks novinara Srbije, a u osnovi je objektivno, pravovremeno i celovito obaveštavanje građana. Uostalom, gde se to dade srpsko novinarstvo kada je, na primer, 1904. godine, „Politika“ bila 12. dnevni list u Srbiji, a Beograd imao 60.000 stanovnika. Šabac je između dva svetska rata imao više od tridest listova i časopisa, a danas, primera radi, nema ni Radio Šapca ni Televizije Šabac. To je kao u onoj pesmi Džona Dona „Za kim zvono zvoni“: „Kada jedan čovek umre čovečanstva je manje. Ono zvoni za tobom!“

Dragan Eraković