Dana 20.09.2020. u Šapcu negde oko 13 časova zvala sam hitnu pomoć zbog bolesne majke koja je pala sa kreveta prethodne noći, ali zbog njene telesne težine i zdravstvenog stanja nije mogla da ustane sa poda. Rekla sam im da je tako presedela celu noć i da uz sve moje i dečije napore ne može da ustane. Na to sam dobila odgovor da oni nisu nadležni za to, da oni nisu „dizači“ i da ne dolaze za takve intervencije. Onda sam ih pitala u kom slučaju oni dolaze na šta su odgovorili „srce, gušenje itd“. Rekla sam im da je ona bolesnik sa šesnaest dijagnoza i da je između ostalog i srčani bolesnik, šećeraš i da ima gušenje, a dobila sam odgovor kako sam pre toga rekla za noge i da neće doći, pa mi je doktor (kom tada nisam znala ime) spustio slušalicu.
Pozvala sam odmah nakon toga i pitala zašto su mi prekinuli vezu i zašto neće da dođu, na šta mi je dotični doktor odgovorio kako sam ja dužna da dižem majku jer sam njena naslednica. Rekla sam mu na to da je ON plaćen da leči ljude i da za to prima platu, na šta je on meni odgovorio: „Da l’ me ti možda ne plaćaš?“ i rekao je da neće da dođe.
Nakon toga otišla sam pravo u hitnu pomoć i pitala ko je doktor koji je odbio da mi pregleda majku, ali njegove kolege doktori iz kolegijalnosti nisu hteli da mi kažu ime već su rekli da će poslati vozilo.
Posle dvadesetak minuta otprilike kola hitne pomoći su stigla i pri njihovom dolasku sam ih pitala ko je doktor koji nije hteo da se odazove pozivu. Kada je doktor rekao da je to on pitala sam ga za ime i dobila odgovor „Rade Petrović“ što se ispostavilo kao tačno. Ušli su u njenu sobu na pet minuta, izmerili joj pritisak i EKG srca koji mi nisu ostavili niti pokazali i ustanovili kako joj „nije ništa“ i da „nije za bolnicu“. Moja tetka, njena rođena sestra, mi je preporučila da zovem neurologa, doktora Ljubića da je pregleda nakon toga, a uz pomoć prijatelja uspela sam da je podignem pre njegovog dolaska.
Doktor Ljubić je došao u dogovoreno vreme, pregledao je, pogledao istoriju njene bolesti i konstatovao kako pacijent nije njegov slučaj i da on tu ne može pomoći već da se obratim doktorici koja je vodi ili hitnoj službi kako bih dobila uput kod interniste, da je po njegovom mišljenju, u pitanju srce. Kako joj je bilo sve gore i gore, otišla sam ponovo u hitnu i molila da dođu i ovog puta rekla kako moja majka ima gušenje, bolesno srce, da su joj amputirali dojku i da ne može da ustane kako bih je lično dovela na pregled. Ali doktor koji me je do tada slušao mi je opet rekao kako on ne dolazi za bolesne noge. Rekla sam im kako ih nije sramota i što od tolike dijagnoze pominju noge kada je bolesnik u teškom stanju zbog drugih bolesti, da mi je doktor neurolog rekao da se obratim za uput za bolničko lečenje kod interiste. Nako toga doktor hitne službe mi je rekao da će doći samo ako ga ona lično pozove i ušao je u hodnik ne želeći da me sluša.
Tada sam pozvala svoju decu i rekla sam da pozovu hitnu pomoć što su oni i uradili. Za to vreme moja majka je izgubila snagu da priča i nije mogla da im ispriča šta je muči pa su se smilovali i poslali svoje vozilo u njen stan. Krenula sam odmah za njima ka njenom stanu. Ponovo su je pregledali, uradili EKG, izmerili pritisak i napisali uput za interno odljenje. Nešto pre ponoći moja majka je primljena na bolničko lečenje da bi sledećeg dana nakon 17 časova preminula.
Pitam se, da je hitna pomoć odreagovala na vreme da li bi moja majka ostala živa? A neka se za to zapitaju i ni koji nas leče i od čije procene zavise naši životi. I da li posle svega mogu mirno da spavaju? Možeš li ti doktore Petroviću?
Napisala sam Vam u najkraćim crtama koliko sam mogla. Molim Vas da objavite priču zbog svih koji su izgubili nekog dragog. Hvala Vam u napred.
Pozdrav od porodice Arsenović