Teško mi je opisati i objasniti ovaj naš, već poduži košmar. Od predizborne kampanje do predizborne kampanje, od izbora do izbora.
I već tradicionalnog tajanstvenog prebrojavanja glasova; i onih koji imaju pravo da glasaju, i onih koji nemaju; i onih koji su glasali i onih koji nisu. Prebrojavanje se, naravno, neverovatno ali istinito, rekao bih već postaje i tragikomično, završava nepovoljno po one koji bi da sve bude javno i regularno.
U pauzama između izbora, neki beže, neki kažu da treba pobeći, ali se ne usuđuju; neki ostaju i bore se, neki samo govore kako se treba boriti; većina ćuti.
Jedno je, čini mi se, izvesno. Živimo tragediju u čijoj osnovi je tragična krivica, krivica zbog koje tragični junak doživljava poraz. Ne zbog svoje namerne greške ili kršenja zakona, nego je rezultat neminovnog sukoba ideala i zbilje. Za utehu, mnogo nas je, tragičnih junaka.
Onima koji nam kažu kako se ne vredi boriti kada se pobednik unapred zna, odgovaramo da je borba moralni čin. A oni nama kako je to samo prazna reč, i da se od toga ne živi. Praktičnije je biti na strani pobednika.
Neoborivo je da svet izvesno ide u napred samo pukom tehnikom, ali ne toliko izvesno i u mnogo čemu drugom, važnijem, ljudskom i moralnom.
Čudimo se svekolikom međusobnom nerazumevanju. Ipak, sve je već odavno rečeno. I protumačeno, samo smo prečuli ili zaboravili.
“ Surdo fabulam narrare” (u prevodu: gluvome pričati priču), izrekao je rimski pesnik Horacije, u poslednjem veku stare ere.
Ima li trenutno nešto tačnije i istinitije!
Dalje, tešimo se, nemajući rešenje za ono što nam se ovde neželjeno dešava, kako je, eto, ceo svet poludeo, uvek se negde ratuje.
I tu smo, svetski, nešto zaboravili.
Sun Cu (544–496. p.n.e.), kineski misilac i pisac, u svom delu: “Umeće ratovanja”, neočekivano poručuje svim tadašnjim i budućim zagovornicima ratova, kako je najbolje i najlepše pobediti bez borbe, da je pravi strateg onaj koji pobedi pre no što do bitke i dođe.
A najvažnije što nam ovaj veliki mislilac svojom knjigom poručuje i o čemu bi uvek i svuda valjalo dobro razmisliti, svakako je, da ništa nije večno, niti se zauvek može odbraniti.
Siniša Mozetić, profesor u penziji