Moj Šabac nije samo grad o čijim se davnim pobedama i velikanima prošlosti ponosno čita na svečanim akademijama. Ne pitajući se gde smo i zašto smo tu gde smo sada. Ostrašćenih i razjedinjenih, čiji se trenutni gradski poslanici, možda nekad komšije ili bivši prijatelji, na sastancima, nažalost, gledaju jedino “preko nišana”. Onih kojima je za sve što nije dobro, kriv neko drugi, od pre. Šljunkare koju nismo dali strancima, ali je nismo ni sredili. Onih koji zaboravljaju tradicionalni plivački maraton, Šabački letnji festival, Čivijadu i ko zna šta sve još. Nije grad koji se sa zebnjom ne pita gde ćemo i šta ćemo biti za sto godina. Svi zajedno. Mnogo je još toga što nije moj Šabac.
Kada sam pošao na fakultet “topovima” sam branio svoj grad, trudeći se da budem što bolji student, što kulturniji, komunikativniji, načitaniji. Onima koji su mi spominjali radio Šabac i njegov program muzičkih želja i čestitki, govorio sam kako je hor moje osnovne škole “Nata Jeličić” bio pobednik Republičkog takmičenja dečijih horova Srbije. Pričao o svemu čime se grad moje mladosti trenutno mogao pohvaliti. Pa tek nakon toga spominjao Lazu Lazarevića, Stanislava Vinavera, Kostu Abraševića i sve one poznate, koji su ga voleli i proslavili. I dovodio koleginice i kolege u Šabac da im pokažem njegove znamenitosti i srdačnost njegovih ljudi.
Kasnije, radeći u školi, na ekskurzijama sam od učenika tražio da ne zaborave odakle su. Iz koje kuće, škole, grada, domovine.
Sa svojim seminarskim radom na temu: ”Neka zanimljiva pitanja u realizaciji nastave matematike” koji je dobio republičku akreditaciju, branio sam po Srbiji svoj grad i svoju gimnaziju.
Moj Šabac je grad onih koji još uvek čuvaju slike prelepih ambijentalnih kuća u centru grada, nepotrebno porušenih kako bi hotel “Sloboda” imao “lepšu” okolinu; grad za čije dobrovoljne branitelje od najavljene moguće poplave, različitih političkih ili verskih shvatanja, različitih godina ili obrazovanja, različitih ali složnih, nije bilo dovoljno autobusa; grad običnih, neprimetnih, malih ljudi, koji su nesebično spremni da se šale, vole i pomažu, pokušavaju da kolektivno budu dostojni svojih predaka, ostave nešto svoje, vredno i valjano, budućim generacijama. Ima li nas?
Moja Srbija
Malo, malo, pa neko ko na to, smatram, nema moralno pravo, uzvikne: ”Živela Srbija!” Nemam rezervnu otadžbinu. Niti sam ikada želeo da je imam. Mnogi se svakodnevno i iskreno kaju što ono jednom nisu iskoristili priliku da odu. Ne kajem se, a imao sam je i ja. Neki bi rekli, pogodnu i izvodljivu mogućnost da učinim isto, da odem. I to u najgorim vremenima, vremenima ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Kada su mnogi kupili avionsku kartu u jednom smeru i tamo negde daleko godinama žive i rade. Dolaze na kratko, za praznike, ili leti. Ostanak objašnjavam željom da se ne odreknem svoje zone komfora. Života u malom gradu, ljudi koje poznajem, svog jezika, livada i voćnjaka, reka i planina, onih sa kojima sam u školi, na univerzitetu ili kao član saveznog planinarskog društva proveo mnogo lepih dana.
Izbegavam razgovore na temu kako je tamo negde, a kako ovde. Ne znam baš tačno kako je tamo negde, pa ne mogu ni da sudim o tome. Znam da sam ovde, mnogo puta, na slučajni osmeh, kao odgovor dobio osmeh, a na suze ohrabrenje, podršku i razumevanje, čitao pripovetke, pesme i romane naših pisaca, slušao našu muziku, gledao naše filmove, smejao se nekim, samo našim vicevima… A svima koji su otišli iskreno želim da im tu gde su otišli bude lepo.
Nikada nisam vikao živela Srbija, mada joj to želim. Jer same te reči po sebi ne moraju da vrede mnogo. Značajnije je ono šta ćemo činjenjem pružiti onima koji nas slušaju i gledaju, sa kojima živimo. Dosledno i strpljivo, pa i anonimno, ne očekujući da nam neko aplaudira ili nam se divi. Koliko mi je poznato, po hrišćanskim merilima, prijavljivanje učinjenog dobrog dela, ili njegovo neopravdano svojatanje, posebno uz veliku ličnu korist i samohvalisanje, nije vrlina. Vrlina je istinski dobro delo, samo po sebi. Niti je vrlina ne priznati i prikrivati svoje greške i krivicu. A tek ako se to živela Srbija kosi sa onim što činimo, smatrajući Srbijom samo one koji nas bespogovorno slušaju ili podržavaju?!
Idući tim putem, ostale ćemo besramno i lakonski proglasiti nepoželjnim u svojoj otadžbini i pozvati svoje u borbu za pobedu nad svojim narodom. Priznaćete, zvuči pomalo paradoksalno.
Podsetiću da se patriotizam, u jednom od svojih najvažnijih i meni najlepših značenja, može shvatiti i kao privrženost zavičaju i otadžbini u odbrani vrednosti demokratskog društva, osnovnih ljudskih prava i sloboda, jednakih za sve, a naziva se “ustavni patriotizam”.
Izgleda mi da neki od nas, koji bi ovo morali znati, baš tom školskom času nisu prisustvovali.
Siniša Mozetić
