Crno medijsko nebo nad Srbijom
Čitava kula naprednjačke vlasti počiva nad medijskim monopolom i mahinacjama. Besomučna propaganda koja traje bez prestanka za ovih 12 godina promenila je misaoni kod i mentalitet većine građana, i ono što je naizgled nemoguće postalo je moguće. Otuda ne čudi što se predsednik države Aleksandar Vučić gotovo svakodnevno obraća građanima, dok je to u ozbiljnim državama najčešće jednom godišnje.
Dušan Kovačević o Devetom martu:
Uz Borbu, kao štampani medij sećam se i nekoliko malih lokalnih novina, kao i Radio Šapca.
– Bio sam stalno u kontaktu sa ljudima iz Šapca, pošto sam iz tog kraja, i oni su imali jednu vrstu informativnog ilegalnog rada koji je bio jako dobar, i nekim čudom se čuo i u Beogradu, tako da su se novinari, koji su se stvarno bavili svojom profesijom snalazili i plasirali istinu.
Slušali smo izveštaje ko je gde povređen, prebijen, priveden, tako da smo više vremena proveli u nekom iščekivanju i strahu od tih intervencija policije, znajući, naravno, da na kraju neće biti ništa spektakularno, i da će se uz lukavstvo Miloševića sve to smiriti. I tako je i bilo – smenio je direktora televizije, i od dva ili tri zahteva građana ispunio je i to da pusti Vuka Draškovića iz zatvora. Stvar se na neki način prividno unormalila, a otpor na ulicama i taj život nastavljen je narednih deset godina.
S druge strane opoziciji nije dozvoljeno ni da demantuje ono što se na RTS i televizijama sa nacionalnim frekvencijama izriče o njima, a najvidnije je to bilo tokom predizborne kampanje. Ključno mesto, kao javni servis, ima RTS mada i ostale televizije sa nacionalnom frekvencijom imaju obavezu da poštuju Zakon o javnom infomrsanju, da objektivno informišu javnost, a u izbornoj kampanji da nikog ne favorizuju.
To je, naravno, ovde izvrnuto sve u korist naprednjačke vlasti, a nazovi nezavisno regulatorno telo, REM, u svemu se „pravi mrtvo“. Ćuti već mesecima koliko je vremena posvećeno prorežimskoj propagandi, niti reaguje, na primer, kada se na brojnim kanalima prenosi miting u Šumicama, a izbori nisu ni raspisani.
Da se radi o sistematskom uništavanju i ono malo profesionalnih medija, primer je i najnoviji konkurs za medjske projekte. Na primer u Šapcu je ta suma smanjena za više od pet miliona dinara, ali su zato u nekim drugim sredinama ti iznosi i desetostruko manji. Najviše zbog novouvedene odredbe da oni koji se ogreše o Kodeks novinarstva nemaju pravo učešča na konkursu, a primera radi ALO, Dnevni telegraf, Informer godišnje i do hiljadu puta prekrše Kodeks. Novac se iz budžeta preusmerava na javne nabavke ili direktnom pogodbom, a prioritet imaju pogodni mediji.
Po osnovnoj preporuci Evropske unije za ove medijske projekte bi trebalo da se izdvaja barem jedan odsto iz budžeta, ali, eto, jasno je da lokalne vlasti nemaju nameru da građani budu što bolje informisani. Smeta to naprednjačkoj vlasti.
D.Eraković