Čija je srpska voda?!
Na godišnjicu protesta protiv RIO Tinta i napradnjačkog nasilja na šabačkom mostu održana je građanski protest ispred Osnovng suda. Na protestu kao i protesnoj šetnji bilo je oko 200 građana, a prorežimski mediji objavili su to kao totalni neuspeh opozicije. Stihovi engleskog pesnika Džona Dona „Za kim zvono zvoni“, opominju kroz vekove „da ono zvoni za tobom!“. Ne samo ekolozi, već i drugi eksperti, ukazuju da će se tridesetih i potonjih godina voditi ratovi za pijaću vodu, koja nedostaje sve više i više. Primera radi Los Anđeles dovodi vodu sa nekoliko stotina kilometara udaljenih izvorišta, a planiraju čak i da koriste ledene sante Arktika. Klima se menja, Srbija će dobiti užarenu klimu, a sve su očiglednija i sušna leta. No, kao po pravilu odaberu se lošija rešenja, tako da su vredni izvori čiste pijaće vode već u rukama stranih kompanija, na primer Koka kole. I dok oni izvlače kvalitetnu vodu i profit, sve manje mogućnosti je da se dobije pijaća voda.
Rečiti primer je stanje u Vojvodini; Zrenjanin dve decenije nikako da dobije pijaću vodu iz vodovoda, a u sličnoj situaciji je još dvadesetak opština i gradova. Protesti protiv Rio Tinta i eksploatacije litijuma u Jadru pokrenili su građansku odgovornost, pre svega za budućnost novih generacija. Istina da se Šabac snabdeva sa tzv. cerske žice, gde se koristi oko 300 litara vode u sekundi, i ta voda je hemijski i bakteriološki ispravna i nije joj potrebna nikakva prerada. Čitav ovaj kraj, Podrinja, Mačve i Posavotamnave, leži na ogromnom jezeru čiste podzemne vode, sa kapacitetima korišćenja od četiri hiljade litara u sekundi. Dovoljno i za Vojvodinu, kao i za ostale korisnike. S druge strane, za eksploataciju litijuma u Jadru prema ponuđenim rešenjima potrebne su ogromne količine koncetrovane sumporne kiseline, što preti zagađenjem čitavog podzemlja, i vode i zemljišta. Naravno, nadzemni vodotokovi ugrozili bi i Savu i Dunav, što su neizmerne štete. O pogubnosti otvaranja rudnika litijuma izjasnili su se članovi SANU, Biološki i Hemijski fakultet, ali ni to izgleda nije dovoljno.
Predsednik Srbije Aleksandaa Vučić tvrdi da mu je to najveća greška, a da čitav ovaj posao sa litijumom vredi sto miljardi evra. Jedan od uslova bilo bi otvaranje fabrike baterija sa litijumom i fabrike električnih automobila. No, s obzirom da je rudna renta u Srbiji od tri do pet odsto, znatno manje nego u drugim državama, koopredsednik organizacije “Zajedno“, Nebojša Zelenović, ukazuje da bi se od eksploatacije litijuma dobilo svega 30 miliona evra godišnje. To je jednako vrednosti jagodičarske proizvodnje samo u Pocerini, a gde se time bavi oko hiljadu domaćinstava. Slično je i sa domaćinstvima u Jadru, a dovoljno je bilo pogledati fotografije kukuruza koji je ovde doneo dobre prinose, u odnosu na druge krajeve gde je zbog suše izgubljena barem polovina roda.
Životne prilike ukazuju da je hrana sve skuplja, a u Srbiji je poskupela do 50 čak i sto odsto, kao krompir, a da ništa nije preduzeto da se agrar unapredi. U budžetu to je skromnih pet odsto, a u Evropi podsticaji se kreću od 300 do 500 evra po hektaru.
Nekadašnja gradska uprava mnogo je učinila da se izgrade dubinski bunari u Pocerini, a naredni korak bio je projekat da se oko 20.000 hektara u Mačvi i Posavotamnavi natapa sistemom “kap po kap“. Uz subvencije od 200 evra po hektaru prinosi bi bili udvostručeni, a dobit za celu državu i građane višestruko bi se isplatili. No, taj put naprednjaka i SPS vlast po svaku cenu potire, a posledice su itekako vidne, i biće još pogubnije zbog tog nemara.
D.E.