O BAJKAMA – skica za mali esej –
„Čovek je ono u šta veruje“. (A.P. Čehov)
Bajke su dragoceni, nezamenljivi delovi, bezmalo nazaobolazne gromade našeg detinjstva. One od tada ostaju u nama. Do kraja sopstvenog veka su duhovno bogati oni kojima su bajke, kao sasvim malima, roditelji, deke i bake čitali, o njima im besedili, uz njih ih uspavljivali – da bi ih oni posle, u nešto kasnijem, prvom školskom dobu i sâmi dodatno otkrivali. Da bi ih – da bismo ih – u sopstvu sačuvali.
Bajke nipošto nisu laži, izmišljotine, pa čak ni snovi. One su deo mnogočije stvarnosti, zapisi, umotvorine kojih postaju autentični biseri tek ako zaronimo u tajnovitu prošlost, u maštu, u sebe. Bajke su naši motivi, uspomene koje traju, koje se pretaču u dela. U stvaralaštvo, u umetnost. Čine nas jačima, hrabrijima, otpornijima, boljima, tolerantnijima, moralnijima, plemenitijima. Donose nam ljubav, radost, saznanja, često i otkrovenja Omogućavaju nam – i kada toga nismo svesni – da u ovoj tegobnoj zbilji opstanemo, da se spasemo, da nastavimo dalje. Ne da hodamo po oblacima, već da sa njih, s te visine, posmatramo i razumemo zemaljska dešavanja, što je moguće celovitije i tačnije. Da verujemo i u ono što spolja ne postoji ali obitava u nama. Bajke nam pružaju svetlost i lepotu, i u tmini, u olujama i drugim nedaćama, u sivoj tuđini. Daju životu, pojavama, značenja i smisao. Bajke nam pomažu da prepoznamo zlo, mržnju, pakost, zavist – da ih pobedimo, da pokušamo da ih potčinimo pravdi, istini, ljudskosti. Bajke su ljupke, tanane, čudesno čarobne i božanstveno privlačne, no, ne retko, mestimice i surove. Čas led, čas vatra. Visovi i nizine. Raskošni dvorci i siromašne kolibe. Nebo i voda. Čemer i med. Ruže i trnje. Sunce i senka. Šume i pustare. Veštice i princeze. Slatko i kiselo, pa i otrovno. Patuljci i gorostasi, plemstvo i sluge, junaci i kukavice ….Po pravilu, one nam, na završetku, nude, prizivaju sreću, ulivaju pozitivnu energiju, veselost, makar nadu.
Bajke su mitovi, legende, istorija bez opipljivih činjenica. Dakako, pored rođenja dece, tokom života nalaze i drugi prekrasni, bajkoviti događaji – redovno prekratkog trajanja! – recimo, jaka naklonost u dvoje, egzotična putovanja koja plene, i slično. Ali, to je neka sasvim druga priča.
Zebem da bajke ne vredi tek prvi put čitati u zrelosti, u starosti, onda kada ogrubimo, kada nas preplave razna iskustva, brige ponajviše. Bajke su lekovite jedino kada su baš one naša najranija sećanja, divna, meka mentalna svila u glavi, u očima, u duši – naša nasušna davnašnja potreba i zaklon. Bajke su dražesni zaštitni omotač našeg srca, nežna muzika, slike našeg odrastanja. Bistri raj koji nam ublažava nemire, bolesti i svakovrsne gubitke. Odsjaj koji zaokružuje i olakšava, kada nastupi, neumitni kraj.
P.S. A evo, napolju ove zime – bela januarska idila. Snežna, prava zimska bajka koja nekima donosi muke i nevolje, dok je mališanima ona dar za igru i nestašluke. Zimska bajka brojne, na zalasku života, nostalgično štreca – i kao da ih, s jedne strane, za nijansu umno podmlađuje, a s druge, teskobno fizički boli.
Zoran R. Tomić
