Rijaliti Srbija
Dakle, evo pitanja svih pitanja: Kako je moguće da ljudi iz ove zemlje budu s jedne strane maestralno duhoviti, kreativni, pobednici u mnogim sportskim, naučnim, umetničkim i inim delatnostima, u samom, pa čak, i svetskom vrhu a da s druge strane trpe najgoru bulumentu lupeža na čelu sa Ajatolahom AV-om da vodi tu istu zemlju Srbiju godinama ravno do dna, da se bahate i zajebavaju nas sve u zdrav mozak?
Imamo vrhunske naučnike, velemajstore u kulturi a u sportu gotovo redovno uzimamo medalje i pojeninačno (Novak, Vuleta) i kolektivno (odbojka, košarka – zaboravimo fudbal to je neka druga dimenzija) a onda kada dođemo do politike (a sve je manje-više politika), do izbora i glasanja većina svoj glas poklanja mafiji, nepismenom naprednjačkom ološu kao da im je svraka popila mozak.
Grafit koji se pojavio na jednom beogradskom zidu samo dan nakon još jednog istorijskog obraćanja Vođe gde je po običaju lupao gluposti za sve pare a onda otišao i korak dalje i kao poslovođa u nekoj lokalnoj prodavnici mešovite robe snižavao cene određenih proizvoda, uglavnom sumnjivog kvaliteta (koji to predsednik države bilo gde u svetu radi!?) pa između ostalih i cenu luksuznog suhomesnatog proizvoda pod kodnim imenom – parizer, dakle grafit Vučiću, parizeru! kao dvostruka zajebancija i na pomenuti parizer i na njegovu omiljenu parolu: Vučiću, pederu! je toliko genijalna fora da ju je samo neko iz Srbije, zemlje čuda, mogao da smisli.
Pa zašto onda dozvoljavamo da moroni koji nisu većina većinski glasaju za imbecile i debile i kada se prebroje glasovi ti i takvi odnesu pobedu i dobiju šansu da vode državu i da usmeravaju društvo uvek u pogrešnom pravcu jer ta banditska ekipa drugačije i ne ume.
Oni bi i ekser pokvarili, da im poverite dve nacrtane ovce na čuvanje obe bi garant izgubili, a dobiju priliku da odlučuju o tome kako će se ovde živeti danas i kakva nas budućnost očekuje. Taj ološ, skupljen s koca i konopca, zna samo da krade i otima tuđe tj. naše, i zemlju i vodu i vazduh i naš jedini život nasušni.
Zašto, za Boga miloga, dozvoljavamo da nam to rade, šta to nije u redu u glavama mnogih ovdašnjih ljudi, otkud toliko gledača rijaliti programa, uplašenih, potkupljenih jadnika u zemlji koja je kroz burnu istoriju dala svetu toliko hrabrih, časnih i dobrih ljudi koji se nisu ni u najtežim vremenima prodavali ni za mnogo veću cenu od jedne „crvene“ i sendviča sa parizerom?
Gde je nestao sistem vrednosti u kome se mladi ljudi dive Karađorđu, Stepi Stepanoviću, Loli Ribaru, Milankoviću, Pupinu, Tesli nekada a danas žele da budu kao Đoković, Vuleta, Bogdan Bogdanović i svi ti divni ljudi koji nas predstavljaju u svetu na najbolji mogući način a da im idoli ne budu Kristijan Golubović, Ceca, Jeca i slične spodobe?
Da li smo svesni da samo tamo gde postoji sistem, zajedništvo, rad i požrtvovanje (empatija se podrazumeva) za opštu stvar a ne isključivo za lični interes, taj čuveni timski duh da to garantuje uspeh, zna se ko kosi a ko vodu nosi, na najvažnijim mestima gde se donose najvažnije odluke su najbolji i najkompetentniji a ne podobni idioti (i naravno Svemogući Psihopata se ništa ne pita) i možda i ono najbitnije i što nam je najpotrebnije a sadrži se u motivacionoj rečenici – poruci starog lisca selektora košarkaške reprezentacije Svetislava Pešića: Svi za jednog – jedan za svi!
I na kraju kao i na početku ovog teksta mnogo je pitanja još uvek bez pravog odgovora. Kažu da je strpljen – spašen. Hm. Do tog spasenja evo poruke za Firera: Ma, jedi ti parizer ipak smo mi (građani i građanke Republike Srbije) za tebe – šampioni!
Piše: Dragan Karalazić