Rijaliti Srbija
„Svi koji tvrde za Ibija da je lopov i zločinac – nisu ništa drugo do obični izdajnici. Ibi je sunce, Ibi je cveće, Ibi je brašno što baka u kiflu meće. Kakva je privilegija živeti pod Ibijem!“.
Ovim tekstom rediteljka Staša Koprivica najavila je predstavu Kralj Ibi u BDP-u koja je premijeru imala proteklog vikenda. Ovaj komad genijalnog Alfreda Žarija napisan krajem 19. veka smatra se jednim od najkritičnijih i najprovokativnijih tekstova svetske drame kojim je Žari uspeo da objasni mehanizme totalitarne vladavine kroz žanr koji je izumeo a to je – tragična farsa.
Mnogi poštovaoci pozorišne umetnosti u Srbiji pamte ovu predstavu u maestralnom izvođenju Zorana Radmilovića, u režiji Mucija Draškića u Ateljeu 212, sedamdesetih godina prošlog veka. I dok je pomenuta predstava bila u osnovi stand up nenadmašnog Rdmilovića pre nego je bilo ko ovde imao pojma šta je to (izmislili su ga Amerikanci još onomad), rediteljka ove sadašnje predstave Staša Koprivica kaže da će to biti nešto sasvim drugačije. Kako god bilo asocijacija na našu stvarnost i našeg Kralja Ibija je neizbežna. Jer, ovaj naš vlastodržac jeste i lopov i zločinac, jevtini demagog i prostak, nevoljen čovek koji mrzi sve i svakoga i koji je izrazito opasan.
I on kao Žarijev Ibi kada mu masa kliče i aplaudira govori „kako je divan ovaj moj narod, obožavaju me“ a kada mu zvižde on u besu kaže „ništa ne valja ovaj narod, zameniću ga za neki drugi, bolji“ i zaista radi na tome predano sa preciznošću kakvu može imati samo autentični psihopata. Sve dobre, pametne, uspešne ljude praktično je proterao iz zemlje koju naseljava kojekakvim belosvetsim bašibozlukom i tako uvećava broj svojih potencijalnih glasača na svim budućim izborima koje raspisuje kada mu se prohte i kada sve organizuje tako da on sigurno pobeđuje.
U Srbiji su izbori, u proteklih 14 godina, postali farsa kao i sve ostalo u državi koju je razbucao da ni dugmići nisu ostali. Kada nema institucija koje se staraju da se zakoni poštuju i važe podjednako za sve, kada policija bije a ne čuva građane, kada su kriminalci na slobodi a nevini u zatvorima, kada nema pravde država zapravo i ne postoji, to je onda nekakva zajednica u kojoj mafija caruje a običan svet ćuti i trpi. E, ali o tome se i radi i u kultnoj predstavi Alfreda Žarija kao i u našem slučaju sada i ovde.
Ogromna većina građana i građanki zapravo to nisu već su podanici, pod jednim Vođom koji je sve i svja, koji misli umesto njih za njihovo dobro. I oni pristaju na to. Izgleda da je onih 400 godina pod Turcima definitivno oblikovalo mentalitet i karakter ovdašnje populacije u nešto što je ljigavo, mlako, što nit’ smrdi nit’ miriše sa samo jednom željom i porukom „ćuti, da ne bude gore“. I onda bude najgore.
I nije taj Vođa, Kralj Ibi 2.0 jedini krivac što sve odlazi dođavola, malo i malo više su krivi i ljudi ovdašnji koji u strahu od bilo kakve promene održavaju to stanje bezakonja i ludila, prigrlili su korupciju kao način života, po sistemu – neka ovi na vlasti kradu ali ako i meni dozvole da kraduckam onda nema problema da tako guramo u nedogled bez obzira što srljamo u ambis. Dajder meni moju proviziju danas a šta će biti sutra i šta će ostati budućim generacijama nije važno. Stvar je u tome da i kada ne bude ovog klipana Ibija od Čipuljića više na vlasti narod će, u većini, ostati takav kakav je oduvek: pokvaren, kukavički, kurčevit bez ikakvog osnova, koji će radije vezivati konja gde mu gazda kaže nego dizati bunu i menjati stvari na bolje što, istinabog, ima svoju cenu koju su hrabri narodi bili spremni da plate i zato danas imaju uređena društva i države, standard života o kome ova rulja koja sebe naziva Srbima može samo da sanja. Ko se usudi, pobeđuje. A ko je spreman da ćuti i trpi za neku sitnu ćar i treba da propadne. Ovo i nije država, ovo je Ćacilend. A naš Ibi i nije kralj već Ćaci. I bilo bi baš, baš, smešno da nije odveć tužno. Tragična farsa, šta reći.
Piše: Dragan Karalazić
