Šabac ponovo pod pretnjom zagađenja
U jeku ekološkh protesta protiv iskopavanja litijuma, a za Šabac je mnogo značajno očuvanje izvorišta pitke vode, stiže i dozvola gradskih vlasti da se u okviru „Zorke“ otvori skladište za opasne materije. Kapacitet je oko deset hiljada tona, ali kad se tu nađe sumporna i druge kiseline, razna ulja i materije koje ništa dobro ne donose, onda je itekako važno da i građani pokažu šta misle.
Još osamdesetih godina pokrenuta je peticija šabačkih učenika da se ugrade filteri na „Zorkinim“ fabrikama, ali je to na razne načine, političkom voljom, zanemareno. Treba se podsetiti i na curenja amonijaka, 1986, koja su mogla dovesti do masovnog trovanja građana. Srećom, iscurelo je samo malo amonijaka kad je cisterna od tridesetak tona samo vrhom udarila u nadvožnjak. Posledice bi bile pogubne, kao evropski Bopal.
Za vreme NATO agresije ispušteno je nekoliko stotina tona amonijaka u Savu, da bi se sprečila katatrofa ukoliko bi bile pogođene „Zorkine“ kupole. Ne mali akcident desio se 2000. godine kada je probijena brana na deponiji pirita u Orašcu, kada su se teški metali izlili u Savu. „Zorka“ je imala i fabriku plastičnih materija, ali je, srećom, prestala sa radom, dok je u skladištima imala izuzetno opasne materije.
Takve fabrike su bile izmeštene na 25 kilometara od naseljenih mesta.
Građanski protesti sprečili su izgradnju spalionice hemijskog otpada. Bile su spremne i dozvole i finansijska sredstva koje je obezbedila Evropska unija, ali građani nisu dali.
Olako davanje dozvole za skladištenje opasnog otpada u samoj blizini grada, srednje i visoke škole, sportskog centra, benzinske pumpe i drugih fabrika, nosi itekaku opasnost. Nema tih garancija da se neki nesrećni slučaj neće desi, što bi kao Damoklov mač visio nad celim gradom. O posledicama ne treba ni razmišljati. Zbog toga vreme je za građansku inicijativu, od peticija do protesta. Previše se ovo otelo, da bi samo profit bio merilo, a o građanima nema ko da brine.
D.Eraković
