Rijaliti Srbija
Ovo leto mu ga je baš dalo po sportu. Trebalo je nadoknaditi propušteno iz prošle, „koronske-moronske“ ne povratila se, godine koju smo proveli u karantinima i u strahu. I tako je evropsko prvenstvo u fudbalu pod oznakom 2.0 održano po sili epidemioloških mera 21-e godine 21-og veka širom Evrope, ponajviše u Engleskoj i Italiji. I baš su se Englezi i Italijani sastali u finalu na Vembliju, „hramu fudbala“. Italijani su pobedili na penale i postali prvaci i to zasluženo. Isto bi bilo i da su Englezi trijumfovali jer su igrali vrlo dobro ceo turnir ali po običaju sreća nije bila njihov saveznik. Sreća je kurva“ izvin’te me što psujem“ pa su svi napori da Englezi konačno osvoje evropski trofej ostali u domenu „tramvaja zvanog čežnja“ iako su imali i domaći teren i domaće navijače, malu naklonost sudija i dobru atmosferu u ekipi i igrače u formi. Nije kome je rečeno nego kome je suđeno, kako to obično biva. Nas (nogometna reprezentacija Srbije) nije bilo na evropskoj fešti „najvažnije sporedne stvari na svetu“ i iako je bilo prilično nelagodno gledati kako se skoro svi sa evropskog kontinenta loptaju, manje ili više uspešno, dok ovi naši i mi sa njima „’ladimo muda“ u zapećku i bolje je da je bilo tako. Verovatno bismo se kao i (gotovo) uvek obrukali a prljav veš bi leteo na sve strane. I niko ne bi bio kriv za neuspeh jer ovde nikad niko nije kriv nizašta. Ovako je ispalo u suštini dobro jer gde nas nema ne možemo da napravimo sranje. Ali, zato nas je bilo kod kuće, na našem terenu, u Beogradu „gradu bijelome“, na kvalifikacionom košarkaškom turniru za odlazak na Olimpijske igre u Tokijo (Srbija do Tokija!) za koji smo platili par (nepar) miliona evrića e da bi se igralo kod nas i da bi naše šanse za odlazak na Olimpijadu bile znatno uvećane. Kad ono – međutim. Pukli su naši MVP-ijevci, naši košarkaški genijalci i uzdanice naše k’o zvečke. Nespremni, nadobodni, bahati, bez timskog duha i prevelike želje njihova igra na celom turniru a pogotovo u finalu protiv Italijana (neizbežni i u ovoj priči) bila je ispod nivoa prosečnog uličnog basketa bilo gde u Srbiji – zemlji košarke. Preslišali su italijanski momci naše momke kao dečicu predškolskog uzrasta. Jer, oni su došli da igraju i da pobede a ovi naši da budu prisutni. I kao što rekosmo opet verovatno niko neće biti kriv iako po komandnoj opdgovornosti mora da „lete glave“ predsedniku KSS Saši Daniloviću koji je toliko uronio u Vučićevo dupe da ne vidi šta mu se pred nosom dešava, tu je i odgovornost predsednika OKS Bože Maljkovića koji takođe više boravi u „debelom crevetu“ Firera nego što se bavi svojim poslom i naravno neizbežni selektor Igor Kokoškov, čovek koji je zalutao u srpsku košarku iz nekog drugog filma u kome je trebao i da ostane. Taj lik sa NBA pedigreom (svaka čast i bogznakako) u toku igre, za veme tajmauta dok naša reprezentacija gubi sa 20 poena razlike drži stručni seminar za pomoćno osoblje, igrače na klupi i navijače pred televizorima, opušteno kao da ima svo vreme na svetu! Alo, bre, brate, prijatelju pa jesi li ti jebeno normalan? OK, u zemlji Srbiji je normalnost nemoguća misija ali smo se ipak nadali da su košarkaški delatnici ona bolja, svetlija, strana medalje.Prc, nisu. Sad ovi iz saveza uz podršku stručne i navijačke javnosti mogu komotno budućeg košarkaškog trenera Vučić Aleksandra da promovišu i zvanično i za selektora i za predsednika i ekonoma i glavnog na tribini (ionako je on to i sada) pa još i da zaigra i da nas Bog vidi.
A i ta Olimpijada u Japanu, dok virus korone ne posustaje već dapače. Evo u Tokiju opet uvedeno vanredno stanje koje će trajati do kraja avgusta! Na stadionima najverovatnije neće uopšte biti publike. Jebeš ti „najveći sportski događaj na planeti“ pred praznim tribinama i merama za sportiste gore nego u zatvoru. Ali veliki je to biznis a biznis ne sme da stane i da ne ostvare profit svetske multinacionalne korporacije. Videćemo za koji dan na šta će to ličiti. Odbrojavanje je počelo, samo da to ne bude brojanje kao u ringu nokautiranom bokseru.
Vreme sporta i nelagode u vreme ovih nesnosnih vrućina osvežio je i učinio nešto lagodnijim a ko drugi nego – Novak Đoković, najbolji teniser u istoriji „belog sporta“. Treći put zaredom osvojio je nezvanično prvenstvo sveta u tenisu – Vimbldon a šesti put ukupno. Da crknu dušmani! I ne, nije to zato što je Srbin, to je „namerna slučajnost“, već zato što je, kako je nauka nedavno utvrdila, smirite se gospođo, popijte čašu vode, naravno da ste u šoku, glavom i bradom – vanzemaljac! Nemojte se ipak toliko čuditi, kako samo lako progutate sve one laži i obmane koje vam Vrhovni Psihopata sipa u mozak svakodnevno a teško vam je da poverujete u jednu ovakvu činjenicu. Pa jel’ imate vi neko razumnije objašnjenje za sve ovo što Novak, zamaskiran u Srbina da se Vlasi ne dosete, postiže ne samo na sportskom polju nego na onom mnogo važnijem – ljudskom. Zvuči apsurdno ali to teško da može neko ko je sa ovog „trećeg kamena od Sunca“. Iako se mi Srbi ložimo iz sve snage na to da je Nole naš, ništa od toga rođaci! Pogledajte sebe pa pogledajte njega, pa opet sebe pa njega i šta vidite, vidite da – niđe veze! On je sve što nismo mi i zato je i tako uspešan. Dobro, niko ne može da vam zabrani da se radujete njegovim uspesima kao svojim, niste nimalo za njih zaslužni ali božemoj to je ljudski, biti uz pobednika i malo se ogrejati na toj vatri i toj slavi a posle ako negde pogreši i počne da gubi uvek ga možemo baciti u blato, za to smo majstori. Mi, bre, nismo sposobni da se izborimo za poštene izbore, slobodne medije, pristojan standard života, da sačuvamo zemlju, vodu, vazduh koju nam lopovska naprednjačka banda otima a kamoli da osvojimo neki pehar, uz mnogo sreće, u bilo čemu. Noletu slava a nama nelagoda i sramota i sada i u buduće. Sreću i u sportu i u životu treba zaslužiti.
Dragan Karalazić