Zapisi iz pomračenog grada – Lični stav
Da, taj osamnaesti Zbor građana Šapca, koji u stvari to više nije, bio je još jedna bruka i sramota koja se rečima opisati ne može. I ništa na tom okupljanju “gomile” samozvanaca i onih drugih, sve manjeg broja građana, koji se uzalud još uvek nadaju da se nešto, sa njima, menjati može, nije bilo vredno spomena. A istinito izveštavanje sa tog događaja svelo bi se na još jednu kritiku koja bi ipak dala na važnosti njima koji ni kritiku ne zaslužuju.
Međutim, mora se imati na umu i to da je redakcija “Podrinskih” mala i volonterska, skoro svi u “poznim” godinama, ali sa velikim novinarskim iskustvom i bogatim sećanjima, koja se trudi da što “raznovrsnije” izveštava građane ali i da, za “istoriju”, sačuva sećanje na neke ljude i događaje koji ostaju nevidljivi za druge, dobro plaćane, šabačke medije, jer kritika aktuelnu vlasti nije na njihovom “cenovniku”, ali i da “Podrinske” nemaju kapacitet da isprate sve što se dešava ni u gradu a kamo li u regionu.
Tako se desilo da, prvi put, izostane izveštaj sa osamnaestog Zbora. Mada on je više izostao iz mentalno higijenskih razloga.
Međutim, to su pozeri iz Zbora shvatili kao “pobedu” i odmah su pokušali da se narugaju. Jer za bilo šta drugo, pametno i korisno, nisu sposobni.
Lokalni mediji kao krpa za brisanje političkih cipela
U zemlji u kojoj je istina postala smetnja, a pitanje bez znaka uzvika gotovo incident, lokalni mediji, u ovom slučaju “Podrinske”, su došli na red da budu krivi za sve. Krivi su što pišu. Krivi su što pitaju. Krivi su što pamte. A najviše su krivi što neće da se prave mrtvi.
Jer danas, u ovom našem političkom akvarijumu, svi bi da plivaju, ali niko ne bi da mu se vidi mulj koji diže sa dna.
“Podrinske” su medij koji je odlučio da radi po pravilima profesije, a ne po cenovniku, pa su zato postale nepoželjni gost u sopstvenom gradu. Previše pitaju. Previše gledaju. Previše pišu. I, ne daj bože, ne ulepšavaju. A to je, izgleda, najveći greh u društvu koje je naviklo na šminku preko modrica.
U početku su se bunili samo oni na vlasti. Lokalni funkcioneri, partijski aparatčici, večiti direktori javnih preduzeća, svega i svačega. Njima je smetalo što se o njima piše „loše“, iako se pisalo tačno. Jer u njihovom svetu činjenica nije informacija, činjenica je uvreda.
Onda su se, vremenom, uvredili i oni iz opozicije. Oni koji su politiku sveli na saopštenja sa obaveznom fotografijom lidera i copy-paste podršku studentima. Njima ne smeta laž, njima smeta što nisu glavna vest. I što ih neko, zamislite bezobrazluka, pita: „A šta ste vi konkretno uradili?“
Ni zbor građana nije ništa bolji. On bi da bude hvaljen, a ne praćen. Da bude slavljen, a ne proveravan. Kritika im zvuči kao izdaja, a izveštaj kao napad. U njihovoj verziji stvarnosti, mediji postoje da bi pisali hvalospeve, ne da bi zapisivali šta se stvarno desilo.
Ali prava ironija počinje tamo gde se u priču uključe „kolege“ novinari. Oni koji su profesiju zamenili cenovnikom. Oni koji su zamenili „veru za večeru“ i pretvorili je u poslovni model. Njima smeta svako ko još uvek podseća da novinarstvo nije PR služba, da tekst nije oglas, i da istina ne ide na “akciju”. Jer svaki pošten tekst je ogledalo, a oni već odavno ne vole da se gledaju u ogledalu.
Građani? Većina ćuti. Ne zato što nema mišljenje, nego zato što ima strah. Pa se istina govori „u četiri oka“, uz čvrst stisak ruke i obavezno: „Bravo, samo vi tako nastavite… ali čuvajte se.“ Kao da je normalno da se novinar čuva zato što radi svoj posao. Kao da je to opis radnog mesta: izveštavanje uz povišen rizik.
I onda se svi zajedno čude što su “Podrinske” pod pritiskom. Verbalnim, finansijskim, političkim. Što im se preti, uskraćuju sredstva na konkursima, zatvaraju vrata, lepe etikete. A niko, baš niko od tih uvređenih aktera, da postavi najjednostavnije moguće pitanje:
„Da ja možda ne radim loše, pa zato o meni pišu loše?“
Ne. Lakše je pucati u glasnika nego pogledati poruku. Lakše je optužiti medije nego objasniti sopstvene odluke. Lakše je vikati „neprijatelji“, „plaćenici“, „zlonamerni“ nego reći: „Da, pogrešili smo.“
Problem nije u “Podrinskim” kao lokalnom mediju. Problem je u tome što su ostali skoro jedini koji još uvek nisu pristali da se prave da je dim magla, a požar specijalni efekat. One nisu smetnja demokratiji, oni su smetnja komforu onih koji bi da rade šta hoće, a da o tome niko ne piše.
Zato su danas “Podrinske” postale nepoželjan svedok. A u društvu koje ne voli svedoke, istina uvek ima kratak rok trajanja, osim ako se ne brani svaki dan, iznova, tekstom po tekstom, pitanjem po pitanjem.
I da se razumemo: niko ne voli da o sebi čita loše. Ali ako vam samo medij, koji nije hteo da se “proda”, smeta, možda problem nije u medijima. Možda je problem u onome što radite dok mislite da vas niko ne gleda.
Zbor kao privatna prćija i mediji kao krivci za sve
Osamnaesti zbor građana Šapca nije bio „još jedan u nizu“. Bio je još jedan dokaz da je ova priča definitivno skrenula u ćorsokak i to ne zbog „zlog medija“, „nedovoljne podrške nezahvalnih građana“ ili „nedostatka razumevanja javnosti“, već zbog šačice ljudi koja je Zbor privatizovala kao lični megafon i pretvorili ga u svoju malu, zatvorenu, samodovoljnu družinu. U klub onih koji jedni drugima aplaudiraju, dok se broj ljudi u publici topi iz sastanka u sastanak. Osamnaesti zbor građana Šapca bio je još jedan promašaj, još jedan fijasko. Ne incident. Ne izuzetak, već pravilo.
Počelo je farsom. Simboličnom, besmislenom blokadom raskrsnice, gestom bez jasne poruke, bez plana, bez cilja, bez strategije, bez ikakvog smisla ili ikakvog realnog efekta, osim što nervira građane koje bi navodno trebalo pridobiti. Čisto da se nešto „odigra“.
A onda sledi “pravi program”, još mučniji deo: skoro sat vremena samoreklamiranja, nekolicine stalnih govornika, istih ljudi, istih faca. Isti glasovi „odabranih“, koji, sa ozbiljnošću državnika, objašnjavaju kako će ići u Valjevo na skup „Valjevo pamti“. Kao da se spremaju na ekspediciju na Mont Everest, kao da osvajaju Mars a ne da idu u grad udaljen samo šezdesetak kilometara od Šapca. I sve to uz: “Jaćimović vozi, Jacimović ovo, Jaćimović ono”… To nije bilo organizovanje, to je samopromocija. Cilj? Ne borba, ne ideja, ne građani. Cilj je da se vidi ko je važan, ko ima „kontakte“ i ko je navodno centar univerzuma lokalnog aktivizma.
Suština, naravno, nije u Valjevu. Suština je u pozornici. U potrebi da se govori, da se bude viđen, da se potvrdi sopstvena „važna uloga“, veze, kontakti i navodna ekskluzivnost. Sve pod parolom „radimo u interesu studenata“ i „mi znamo kako treba“. Problem je samo što građani sve manje dolaze da to slušaju.
Zbor više nije zbor jer je prestao da bude zbor građana. Postao je privatna bina, kružok istih lica, istih govora i istih sujeta. Nekolicina govori, ostali gledaju. Ili odlaze. A građani? Nih je sve manje ali sujeta “zboraša” je sve veća. Građani su svedeni na statistiku koja sve više isparava. I umesto da se neko zapita zašto ljudi odlaze (ili ne dolaze), stiže očekivani, kukavički odgovor: krivi su mediji!
Kada je jedan od prisutnih građana imao dovoljno hrabrosti i razuma da postavi sasvim logično pitanje: „šta učiniti da se Zbor omasovi?“, odgovor je bio bedno jednostavan, školski primer bežanja od odgovornosti: “neuništivi administrator vajber grupe (ili nečeg sličnog) okrivio je jedan lokalni medij jer „loše piše, o njima“. I svi iz, te njegove, vajber grupe su to, naravno, zdušno podržali. Bilo je čak i predloga da se novinaru zabrani prisustvo zboru!? Jer, lakše je napasti “glasnika” nego priznati da je car go. Nimalo stida, nimalo samokritike, nimalo svesti, nimalo odgovornosti, nimalo pameti da se pogleda u ogledalo, da je možda, samo možda, istina da ljudi ne dolaze zato što im je dosta ispraznog govora, internih monologa i istih lica koja su Zbor pretvorila u privatnu prćiju. Naravno, uvek je neko drugi kriv. Nikad oni.
Kao kruna svega, vrhunac političke i ljudske bede stigla je potom E-mail poruka upućena redakciji: mešavina pasivne agresije, uvrede, sitnih packi i nečega što vrlo liči na prozirni pokušaja pritiska. Zlonameran. Poruke koja otkriva mentalitet: ako nas ne pratite kako mi mislimo da treba vi ste problem. Ako ne pišete o nama, vi ste krivi. Ako nas kritikujete, vi ste neprijatelji.
Poruka koja jasno pokazuje kako ovi „borci za građane“ u “direktoj demokratiji” zapravo vide medije: kao svoje portparole. Kao oglasnu tablu za sopstvenu promociju. Kao obavezne aplauzere.
„Jao nema o Zboru ništa.. Hvala veliko. Ionako ste rekli da ‘da niste novinar ne biste bili tu’. A 10.01. na minusu bila i narodna poslanica, a vama teško na plusu, pa nemojmo tako. Poštovana/i, S poštovanjem, Zbor građana Šapca.“
Ovo nije bio dopis. Ovo je podbadanje, pokušaj da se postidi. Ovo je poruka: pišite kako mi hoćemo ili ste problem. Iako problem nije u novinaru već u njima!
Prava mala lekcija iz sitne pakosti i prozirnog pritiska
Ne. Problem nisu mediji.
Problem su oni koji su Zbor pretvorili u igračku za sopstveni ego. Oni koji su građane sveli na publiku. Oni koji misle da su važni samo zato što imaju vajber grupu i megafon.
To nije građanski aktivizam. To je loša parodija aktivizma. To je karikatura aktivizma. To je mentalitet, logika male, zatvorene grupe koja je umislila da je važnija od javnosti, a da su mediji tu da služe kao oglasna tabla za tuđe sujete i ambicije a da svako ko ne aplaudira „radi protiv“ njih.
Međutim, lokalni medij nije dužan da budu bilten nijednog zbora, udruženja ili interesne grupe. Nije tu da tapše. Nije tu da ćuti. Nije tu da služi ničijem egu. Njegov posao je da gleda, pita, proverava i piše, kada treba kritikuje, čak i kada se to nekome ne sviđa. A kada se kritika doživi kao lična uvreda ili „napad“, to govori mnogo više o onima koji se vređaju nego o onima koji pišu. Mediji nisu ničija PR služba. Nisu ničiji bilten. Nisu ničiji megafon.
Zbor koji glumi pokret a ponaša se kao sekta
Ako se neko pita zašto šabački Zbor propada, odgovor nije u redakciji lokalnog medija. Odgovor je u ogledalu. U istim licima, istim govorima, istim ispraznim predstavama i istoj potrebi da se sve vrti oko „nas, važnih“.
Ako Zbor želi da se „omasovi“, rešenje nije u kuknjavi na medije. Rešenje je u odricanju od monopolizacije govora. U vraćanju smisla okupljanjima. U prestanku tretiranja građana kao publike za nečiju ličnu promociju.
Dok se to ne desi, svaki sledeći zbor biće samo nova epizoda istog fijaska, sa sve manje ljudi i sve više sujetnih govora o tome kako su „svi drugi krivi“.
Dok se Zbor ne vrati građanima, prestaće da ima i građane. A do tada će svako sledeće okupljanje biti samo još jedna epizoda tihe, ali zaslužene marginalizacije, uz sve glasnije kukanje kako su „svi drugi krivi“.
Zbor koji ne trpi kritiku nije zbor. To je sekta.
Zbor koji beži od odgovornosti koji krivi druge za sopstveni neuspeh nije pokret. To je karikatura.
Zbor koji tera ljude, koji ostaje bez građana, a i dalje se pravi da je „bitan“, ide tačno tamo gde je krenuo i tamo će, sasvim zasluženo, i završiti, u prazno. I neka ide. Sam. Građani su već počeli da odlaze ili da ne dolaze.
Zbor koji je obećavao a isporučio razočaranje
U trenutku kada su građani Šabac počeli da se okupljaju oko ideje zbora, činilo se da se posle dugog, petogodišnjeg, političkog mrtvila napokon pojavljuje nešto što liči na živu demokratiju. Studenti su „otvorili oči“ ljudima, podsetili ih na zakonsko pravo da se samoorganizuju i odlučuju o stvarima koje ih se tiču. Prvi skupovi u Šapcu su bili masovni, energija stvarna, a očekivanja velika: da će zborovi građana postati mesto gde se ne tapše liderima, već kontroliše vlast i opozicija podjednako.
Međutim, vrlo brzo se pokazalo da dobra ideja ne garantuje dobar ishod. Ono što je trebalo da bude prostor otvorene kritike i pritiska na političke aktere, pretvorilo se u još jednu arenu sitnih sujeta, partijskih kalkulacija i borbe za megafone. Kulminacija tog sunovrata bila je potpuna nesposobnost da se reaguje u trenutku kada je trebalo braniti elementarne interese grada, od povratka u skupštinske klupe i pokušaja da se spreče odluke koje su direktno štetile kulturnom životu, uključujući i slučaj oko izbora direktorke Šabačkog pozorišta. Umesto jedinstva i pritiska, dobili smo povlačenje, ćutanje i izgovore.
Najporaznije je to što kritika nije dočekana kao nešto normalno i zdravo, već kao neprijateljski čin. Zbor, koji bi po definiciji morao da bude korektiv i megafon građana, ugušen je iznutra, jednim potezom, jednim prekidom, jednim demonstrativnim gašenjem rasprave. Time nije ugašen samo skup, već i nada da se nešto suštinski menja.
Kada je posle nekoliko meseci pokušano „oživljavanje“, ispostavilo se da je šteta već učinjena. Umesto da se nauče lekcije iz prethodnog debakla, scena je delovala još tužnije: improvizacija, konfuzija i osećaj da se zbor koristi kao kulisa za lične interese i tuđe političke igre. Posebno zabrinjava bliskost pojedinih najglasnijih aktera sa određenim opozicionim strukturama, jer ako je zbor samo produžena ruka bilo koje političke grupacije, onda on prestaje da bude građanski i postaje još jedan alat u borbi za političke pozicije.
Tu dolazimo do suštine problema: strah od novih lica i novih ideja. Umesto da zbor bude inkubator za sveže, nekompromitovane glasove, deluje kao da je nekome bilo važnije da se potencijalna konkurencija uguši u startu. Logika „bolje sprečiti nego lečiti“ možda jeste racionalna u partijskim štabovima, ali je pogubna za svaku ideju građanskog organizovanja.
Zato današnji utisak nije samo razočaranje, već i gorčina. Ideja zbora u Šapcu nije loša, naprotiv, ona je nužna u društvu gde institucije uglavno ne rade svoj posao. Ali ono što se desilo u gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka pokazuje da bez političke hrabrosti, bez spremnosti da se prihvati kritika i bez jasnog otklona od partijskih interesa, zbor lako postaje karikatura samog sebe.
Ako je ikakva pouka ostala, onda je to ova: građanski pokret koji se plaši građana i njihove slobodne reči unapred je osuđen na propast. A zbor koji ne služi da menja stvari, već da ih kontrolišu stari akteri, nije zbor, to je samo još jedna loše režirana predstava.
Laži i istine
Ako bi se analizirao “aktivizam” i rad ove šačice osoba, koje su uzurpirale Zbor Šabac, ništa lepo i dobro ne bi moglo da se pronađe:
– laž je da su student njih ovlastili da rukovode zborom;
– lažno je i njihovo busanje u grdudi da samo oni, najviše, podržavaju studente jer studente podržava veliki broj građana koji nemaju potrebu da se samoreklamiraju;
– laž je da su samo oni pomagali studentima u organizacijama skupova i protesta u gradu jer je to radio i veliki broj drugih građana koji nije želeo, kao oni, da se to ističe iz razloga šro su to radili od srca a ne zbog nekakve lične koristi;
– laž je da su jedino oni “pešačili” sa studentima jer su to radili i mnogi drugi koji zbog takvog njihovog stava ne prisustvuju zborovima.
A šta je istina:
– istina je da je Zbor postao privatna prćija;
– istina je da su uzurpirali sve “institucije” Zbora: “moderatora” Zbora, administratora, radnu grupu za medije, radnu grupu za odnose sa drugim Zborovima i sve drugo čega su se setili;
– istina je da su Zbor pretvorili u arenu za svađu i obračun sa neistomišljenicima;
– istina je da skoro ni jednu akciju koju su građani predložili, na njihovoj vajber grupi, nisu realizovali;
– istina je da su pokrenuli neke akcije, kao, recimo, onu o zagađenju vazduha, ali su to uradili bez plana i jasnog cilja pa se stiče utisak da su time samo načinili još veću štetu;
– istina je da su akcije više koristili za ličnu promociju nego što su vodili računa o krajnjem ishodu;
– istina je da su lokalnom mediju izglasali zabranu prenošenja sastanaka “direktne demokratije” koje oni vode;
– istina je da su zloupotrebili neke studente da se javno oglase i, tobož, njih podrže a sve druge oteraju sa sastanaka “direktne demokratije”. Time su diskreditovali “šabačke studente” koji su se jedini u zemlji ogradili od svojih građana!?;
– istina je da Zborovi u Šapcu nisu zaživeli i da građani ni jedne mesne zajednice nisu iskoristili svoje zakonsko pravo da se organizuju u Zborove;
– istina je da šačica individua koje su uzurpirali Zbor Šabac nemaju legitimitet ni podršku da ga vode ni u svojoj porodici i komšiluku a kamo li među građanima Šapca;
– istina je da ova šačica osoba koji su sebe samoproglasili za “lidere” nanosi ogromnu štetu demokratiji, gradu i građanima…
I, zato ovu tužnu prču treba što pre završiti. Kako bi se Zbor vratio građanima i kako bi se sprečilo sve vidljivije propadanja grada koji ima jedan od najvećih budžeta u zemlji i najveći mrak. Dakle, vreme je da sudbunu grada u svoje ruke uzmu pametni, kulturni, stručni i odgovorni ljudi koji vole svoj grad a da se skorojevićima, primitivcima i prostacima kaže: “ćao – zdravo”! Zauvek!
Zbor Šabac ili kako je „direktna demokratija“ postala privatna prćija
Uskoro će godišnjica postojanja Zbora u Šapcu ali to neće biti prilika za slavlje. Umesto da bude otvoreni forum građana, Zbor je pretvoren u zatvoreni klub, u kome mala grupa ljudi čuva sopstvene pozicije kao porodični nakit. Ono što je trebalo da bude instrument zajedničke volje postalo je megafon lične promocije i poligon za obračun sa neistomišljenicima.
Pođimo od osnovnog: legitimitet. Tvrdnja da su „studenti baš njih izabrali“ deluje kao krupna, uporna obmana. Građani znaju da podrška studentima nije ničiji monopol, to je širok front solidarnosti u kome mnogi rade tiho i bez selfija. Prisvajanje tuđeg truda, pešačenja i organizacije nije samo netačno; to je nečasno. Još gore, time se brišu ljudi koji su doprinos dali iz uverenja, a ne iz kalkulacije.
Zatim dolazi uzurpacija. U praksi, ista šačica drži moderatora, administratora, radne grupe, za medije, recimo, i „odnose sa drugima“. To nije samouprava, to je centralizacija pod izgovorom direktne demokratije. Kada se na to doda zabrana prenošenja sastanaka i selektivno „korišćenje“ studenata kao štita od kritike, dobija se komedija transparentnosti.
Atmosfera? Arena za svađu. Svaki drugačiji glas tretira se kao pretnja. Rezultat je predvidljiv: predlozi građana ostaju mrtvo slovo na papiru, a akcije se pokreću bez plana i cilja, tek toliko da posluže kao kulisa za ličnu vidljivost. Čak i tamo gde je tema ozbiljna (poput zagađenja vazduha), improvizacija i odsustvo strategije prave više štete nego koristi.
Efekat na grad je porazan. Zborovi nisu zaživeli po mesnim zajednicama, ljudi se povlače, poverenje nestaje. To je najjasniji signal da se projekat “Zbor” udaljio od građana. Kada „lideri“ nemaju stvarnu podršku ni u svojoj kući ni u sopstvenom komšiluku, a kamoli šire, vreme je da se prestane sa glumom.
Zaključak je neugodan, ali nužan: Zbor mora nazad građanima. Bez privatizacije, bez zabrana, bez kulisa. Potrebni su stručni i odgovorni ljudi koji vole grad i znaju da slušaju, a ne da nadglasavaju. Sve drugo je nastavak iste priče, glasne, skupe i jalove.
I zato, što pre, treba reći „dosta“ uzurpaciji i vratiti smisao onome što se zove direktna demokratija jer Šabac to zaslužuje.
Naravoučenije
Ovaj tekst nije napisao novinar nego građanin koji je pročitao više knjiga nego što su oni koji vode grad, koji se deklarišu kao opozicija a naročito oni iz, takozvanog, “Zbora” izgovorili smislenih rečenica! Mada ovo i nije neko poređenje!
Ovaj tekst nije nastao iz mržnje nego iz savesti i nepristajanja da se ćuti i savija kičma radi ličnih interesa.
Ovaj tekst nije nastao u mašti jednog večitog idealiste i optimiste nego je svojevrsan “zbornik” mišljenja građana koji nemaju hrabrosti da to javno kažu već to šapuću u četiri oka i po kuloarima.
Ovaj tekst je i svojevrsna opomena da je “dogorelo do nokata” i da smo živote, svoje i naše dece, stavili u ruke onih najgorih, najbezobraznijih, kojima zdrav razum, moral, bruka i sramota nisu karakterne osobine već su zaslepljeni sopstvenim egoizmom, bahatošću, agresijom, sebičlukom i neodgovornošću… i misle da su bogomdani samo zato što im se svi normalni ljudi sklanjaju s puta.
Ali, nije problem u tome šta oni rade već što im mi to dozvoljavamo”!
