Željka Stanković, prva žena učesnik „Trke mira“
„Nova Atina Bojadži“ bio je naslov u jednim lokalnim novinama kada je 1981. godine, sa nepunih 14 godina, isplivala čuveni Plivački maraton „Jarak- Šabac“ i upisala se u istoriju kao prva i te godine i jedina žena koja se borila sa ne tako čistom i miroljubivom Savom. Za Željku Stanković, tada Šarić, to je bio zavet, ljubav i izazov, za čije je prihvatanje imala podršku okoline i onu najvažniju- očevu. Otac Nikola Šarić nije bio samo moralna, već i profesionalna podrška, i sam bivši plivač, maratonac i kasnije trener.
Sa uzbuđenjem gotovo ravnom onom pre 36 godina, seća se tog, ni sa čim merljivog iskustva, koje je kasnije nagnalo mnoge pripadnice lepšeg pola da se odvaže na isti korak…
-Tadašnji maraton ne može da se poredi sa ovim danas po mnogo čemu. Čamcima su nas odvozili do Jarka i tamo je bila neka mala ekipa doktora koja nas je pre starta pregledala. Nakon toga smo ušli u vodu, poređali se na startnoj liniji i krenuli. Drago mi je da sam to uradila, jer sam se inače aktivno bavila plivanjem i redovno trenirala taj sport, koji mnogo volim, ali ne mogu da kažem da je bilo lako. Sava je bila mutna, prilično prljava… Iako me čamac pratio na tom putu, u jednom trenutku sam upala u tzv. „mrtvu vodu“. To je situacija u kojoj plivaš, a nikako ne napreduješ. Srećom, izvukla sam se i sve je nakon toga proteklo u najboljem redu, tako da ceo događaj pamtim kao divno iskustvo. Naročito sam dolazak na cilj, jer sam, budući da sam jedina bila žensko i uz to sa nepunih 14 godina, dobila buran aplauz nekoliko hiljada prisutnih kada sam izašla iz vode- seća se Stankovićeva, koja, ispunivši želju, nakon toga više nije plivala, jer je i prethodno trenirala na kratke staze, a ubrzo potom i prestala da se aktivno bavi plivanjem.
To ne znači da je od te svoje ljubavi odustala, već samo da je ta emocija dobila drugačiji oblik. Bila je trener u svim školicama plivanja koje su bile organizovane u gradu dok nije proradio Gradski bazen, a od 2001. do 2015. godine i član Organizacionog odbora Plivačkog maratona, dok je bio pod okriljem FINE.
Situaciju u kojoj godinama unazad u razmaku od nedelju dana imamo dva plivačka maratona u Šapcu sa istom tematikom ocenjuje kao lošu.
-Bespotrebno je da u roku od sedam dana bude dva plivačka maratona. Sasvim je dovoljno da imamo jedan koji će biti dobro organizovan. Dok je maraton bio u okviru FINA kupa, to je bilo na vrhunskom nivou, jer je imao izražen internacionalni karakter. Saglasna sam i sa mišljenjem da treba da bude više Šapčana, pogotovo jer imamo Gradski bazen, samim tim dobre uslove za treniranje i priliku da se što više dece motiviše da učestvuje, dok su ranije morali zimi da putuju u Vrdnik da bi trenirali. Važno je da se nadležni usmere na našu decu i da se plivanje promoviše što više, jer je stvarno najzdraviji sport. Celo telo je aktivno, angažuju se svi mišići, ne udišeš tuđu prašinu i znoj. Zato smatram da bi bilo lepo da maraton kao tradicionalna manifestacija bude na takvom organizacionom nivou koji će dati volju i želju deci da učestvuju u njemu- ističe i dodaje da, da bi se do toga došlo, štafetu treba predati mlađim generacijama.
-Treba pružiti šansu mladim ljudima sa novim, svežim idejama. Svaka čast svima koji su bili u rukovodstvu maratona godinama unazad, ali mislim da je došlo vreme da se povuku i da kao podrška sa strane daju priliku mladim ljudima da se okušaju u organizaciji. Pred nama je cela godina, imamo sasvim dovoljno vremena da sačuvamo bit te manifestacije, a ona nije u pratećim programima koji su nesporno dobri. Ipak, „Trka mira“ je suština, ona ne sme da izgubi internacionalni karakter, jer je to bitno, u krajnoj liniji, i za promociju naših turističkih potencijala, kojih i te kako ima. Grad je lepo sređen i privlačan za potencijalne turiste, koji će doći, možda kao pratnja učesnicima maratona ili jednostavno, kao posetioci- navodi ona.
Stankovićeva na svojoj koži nije osetila diskriminaciju kada se kao krhka devojčica otisnula na Savu rame uz rame sa muškarcima, ali ona, priznaje, tad nije pošla s namerom da se takmiči, već samo da ispliva. Prepoznaje, međutim, da su muškarci i žene u sportu neravnopravni, prvenstveno u pogledu novčanih nagrada na takmičenjima. I danas odlazi na Savu da se ispliva rekreativno, pogotovo zimi, jer nema gužve na plaži, već samo najhrabrijih plivača. Ćudima ove vode u potpunosti veruje, jer su se jednom davno sprijateljile i to je prijateljstvo koje veže za ceo život i vuče je da se sa obale otisne na reku kad god joj obaveze i vreme dozvole.
D.Dimitrijević
