Sećam se detinjstva i vremena kada je zvuk grada imao svoju prirodnu pratnju: živahno čavrljanje vrabaca sa krovova, iz žbunova, sa električnih žica. Bili su svuda, kao sitni, neprimetni, ali nezamenljivi stanovnici naših ulica. Danas, međutim, njihov glas sve ređe čujemo, pa je fotografija koju je na svom fejsu objavila Aneta Tomašević dođe kao melem na dušu i vraća nadu da vrabaca ipak ima u Šapcu. Međutim jedno pitanje se nameće: gde su nestali vrapci?
Mnogi će reći da je problem u modernom načinu života. Gradovi su postali suviše čisti, suviše glatki, suviše neprodušni za male ptice koje su navikle da kradu mrvice sa tezgi, da rovare po starim olucima ili da se kriju u neurednim žbunovima. Uređeni travnjaci nalik tepihu možda su lepi oku, ali za vrapca su jednako beživotni kao i beton.
Drugi krivca pronalaze u zagađenju i nestanku zelenila. Istraživanja širom Evrope beleže pad populacije vrabaca zbog smanjene dostupnosti insekata, njihove osnovne hrane za mladunce. Manje buba znači manje uspešnih legla, a manje legla znači tiše ulice. Čak i naše navike u gradnji utiču na njih: fasade bez pukotina, krovovi bez šupljina, prozori bez polica, sve to ostavlja vrapce bez mesta za gnežđenje.
Ali možda je najinteresantnije pitanje: da li smo uopšte primetili da ih nema? Vrapci su uvek bili skromni pratioce čoveka, toliko udomaćeni u svakodnevici da ih često nismo ni primećivali. A sada njihov izostanak otkriva prazninu koju nismo očekivali. Kao da šum grada, bez tog sitnog zrnastog zvuka, odjednom zvuči malo hladnije.
Možda je vreme da se zapitamo ne samo gde su vrapci nestali, već i šta to govori o našem okruženju i o nama. Jer kada nestane vrabac, ne nestaje samo ptica. Nestaje komadić običnosti, nepretenciozne radosti, malog života koji je delio naše krovove i parkove.
Ako želimo da ih ponovo čujemo, možda moramo grad uvesti u novu harmoniju: više zelenila, više zaklona, manje sterilnih površina. Malo neurednosti, malo prirodnog haosa, toliko im treba.
A možda ćemo tada, jednog jutra, opet čuti njihovo poznato cvrkutanje. I shvatiti da nam je zapravo sve vreme nedostajalo.
