Tako često čujemo: “Ne čitam novine, ne gledam televiziju, čim neko počne o politici, ustajem i odlazim”. Ne prihvatajući i nemajući opravdanje za ono što nam se dešava, mnogi od nas požele da je to što nam se dešava, samo ružan san. A kada se probudimo, da su oko nas ljudi koji se poštuju, pomažu, razumeju. Koji umeju da praštaju i vole.
Razmišljajući na tu temu, za tren sam se teleportovao pola veka u prošlost. Do poruke iz naslova.
“Ko to tamo peva” srpski je film, snimljen 1980. godine, u režiji Slobodana Šijana, a prema scenariju Dušana Kovačevića. Spada u najbolja, najcenjenija i od strane publike najvoljenija ostvarenja jugoslovenske kinematografije. Sa kultnim replikama, fantastičnom glumačkom ekipom, nezaboravan!
Za ovaj čuveni film su vezane mnoge zanimljivosti. Navešću samo jednu, koja mi je, ne znam zašto, ostala u sećanju.
Ekipa za snimanje se skupljala svakog jutra oko pet sati, ispred crkve Svetog Marka u Beogradu. Iako je Pavle Vujisić važio za nekog ko je težak za saradnju, nezgodan, neko ko voli da popije, naš veliki i omiljeni glumac je svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan.
U stvari, znam, uvek su mi bili dragi ljudi koji umeju da budu i orni i odgovorni.
Premijera filma bila je 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu “Kozara”, koji danas više ne postoji. Samo je deo onoga što danas u Beogradu ne postoji.
Deo svevremenosti filma i spiritus movens kolumne, za mene je refren pesme koja prati njegove junake. Siguran sam da ga mnogi od vas znaju.
“Nesrećnik sam od malena, od sve muke pesme pevam, voleo bih majko mila, da sve ovo samo snevam, da sve ovo samo snevam, joj, joj, joj, joj.”
Ono o čemu sam pisao na samom početku.
Pa ne baš od malena, ali mnogo je toga, decenijama u nazad, što se u ovom refrenu poklapa sa mislima svih koji razmišljaju iskreno o tome što nam se dešavalo i što nam se, neželjeno i neobjašnjivo, i danas dešava. Toliko je neizbrisivo pogrešnih rečenica koje se čuju i izgovaraju svakog dana i svakog trena. Toliko je učinjenog, koje nas je od najbližih nepotrebno udaljilo i posvađalo.
Kako bi bilo lepo da se probudimo u nekom drugom, drugačijem poželjnijem i ljudskijem ambijentu!
Zarez
Za početak, malo lokalpatriotizma.
Dr Mihailo Arsenović (1930 – 1992), rođen je u Krivaji, gde je završio osnovnu školu, a potom i osmogodišnju gimnaziju u Šapcu.
Diplomirao je 1953. godine, a 1972. godine odbranio je doktorsku disertaciju (Caushy-jev problem za jednačine tipa EPD) na svom i našem, Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, grupa za matematiku. Arsenovićev rad na temu doktorske disertacije publikovan je i u prestižnom Vesniku Moskovskog univerziteta.
Zbog specifičnog, veoma stručnog, a istovremeno neposrednog, pa i duhovitog načina rada, svi smo beskrajno poštovali i voleli našeg profesora Arsu, kako smo ga zvali u svakodnevnim neformalnim, studentskim razgovorima. Već svojom pojavom ulivao je veru u smisao života i značaj mudrosti. Zalagao se za poboljšanje uslova studiranja, unapređenje i podizanje nivoa nastave, za potpunu regularnost nastavnog procesa, voleo mlade ljude.
Mnogo toga što smo od njega čuli, odredilo nas je za ceo život.
Ovde bih samo o jednom, meni nezaboravnom detalju, kojim i naslov kolumne dobija objašnjenje i potpuni smisao.
Dajući nam instrukcije koju stručnu literaturu da čitamo, a koju ne, govorio je da iza mnogih tvrđenja postoji ili ne postoji zarez, i nakon zareza, ako postoji, trebalo bi da sledi uslov pod kojim je tvrđenje jedino tačno. Pa ako u literaturi već na početku primetimo da zareza nema, ni uslova, a oni bi objektivno trebalo da postoje, dalje da ne čitamo. Ko zna na koliko ih još mesta nema. Da ne gubimo vreme, autor je neodgovoran.
Svakodnevno slušajući nedodirljive i bezuslovne istine naših političara, nerado ali neumoljivo ih (političare), svrstavam u neodgovorne.
Iako to većina slušalaca, slučajno ili namerno, možda ne primećuje, u političkim pričama često nedostajući zarez i svesno neizgovoren nepovoljan uslov pod kojim je prethodno rečeno jedino tačno, za takvo svrstavanje daju nam puno pravo.
I ko zna dokle ide ta naša, blago rečeno, neodgovornost.
Tako nas je, davno, učio voljeni profesor.
