Rijaliti Srbija
I opet nam se Vođa obratio, posle par dana zatišja, da nam objasni („da narod razume“) kako smo u govnima do guše ali kako se On hrabro bori da isplivamo na drugu obalu gde nas čeka „zlatno doba“, nikad veće plate i penzije a strane investicije samo pljušte i litijum koji ima da teče poput meda i mleka a glede Kosova „nema predaje“, nikada nećemo priznati tu lažnu državu i sve to uz standardno uzdisanje, predisanje i bes a opet sve sa facom kao da je upravo „upustio“ u gaće, mirno i spokojno jer Srbija je za mir (a naoružava se k’o Ukrajina) i neće rat ali bi da pošalje svoju vojsku u našu „južnu pokrajinu“, nekih tisuću vojnika a sve kao po Rezoluciji UN 1244 (tamo izričito piše „osoblja“), samo što takva inicijativa nema šanse na uspeh a što našeg, samoproglašenog, Vrhovnog komandanta ne sprečava da izda naredbu u tom pravcu jer voli da se igra opasnih igara preko tuđih leđa dok svoju guzicu drži na sigurnom u nekom beogradskom bunkeru, daleko od stvarnih zbivanja „tamo dole južno“. I dok ga sa Zapada pritiskaju, zavrću ruku i klepaju po ušima On stoji postojano „kano klisurine“ i odoleva svima i svemu što preti našoj državi i našem narodu i pljuje i bljuje vatru po onima koji su protiv njega i njegove politike i u vezi KiM a i šire, nazivajući ih Srbima sa dna kace, naročito se okomio na Radu Trajković koja je sve ove godine od faktičkog gubitka Kosova i Metohije živela i živi i radi tamo kao lekar i političar dok se Vođa baškari po rezidencijama, vinskim podrumima i kojekude. A onaj stan koji je dobio od Slobe onomad (1999. godine) i u koji se useljavao baš u vreme kada su Srbi na traktorima bežali sa Kosova i Metohije ostavio je porodici, neka i oni nezasluženo uživaju u stotinama kvadrata stambenog prostora koje je tata stekao kao jedan od najistaknutijih jurišnika crveno-crne koalicije (SPS-SRS). Ne sećamo se da je, recimo, poginuo te ’99 godine braneći „srpske svetinje“, teritorijalni integritet i suverenitet i bla, bla, bla… Kao što ga ne pamtimo kao heroja koji je svoj život dao u odbrani „srpskih zemalja“ u Hrvatskoj i BiH nešto ranije. A potpaljivao je vatru iz sve snage i u jednoj i u drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici i pozivao na „sto za jednog“ (stotinu ubijenih muslimana za jednog Srbina) i obećavao Srbima u Krajini da dok je „srpskih radikala“ niko ih nikada neće oterati sa njihovih vekovnih ognjišta a onda su se stotine hiljada izbeglica slile u „matičnu državu“ a naš junak, patriota i radikal (Šešeljev mali od palube) je ostao živ i zdrav (osim u glavu) i postao ministar u socijalističko-radikalskoj Vladi gde se baš istakao zabranjujući profesionalne i nezavisne novine a što je kao vrhunac dostignuto ubistvom Slavka Ćuruvije, novinara i izdavača “Telegrafa”. Mali se radikal pokazao još tada kao veliki zlikovac. Kasnije, kada su socijalisti a pogotovo radikali popušili na izborima 2000. godine, spanđao se sa kriminalcima, šurovao sa njima, slavio uz šampanjac ubistvo premijera Zorana Đinđića a onda je odlaskom vojvode Voje u Hag postao desna ruka Tome Nikolića, pukao k’o zvečka na izborima za gradonačelnika Beograda i kada je izgledalo da će dići ruke od politike i početi se, za promenu, baviti nekim poštenim poslom, zahvaljujući našoj dragoj i miloj Službi i stranim „centrima moći“, vaskrsao je i dočepao se vlasti koju sada ne želi nikom da prepusti ni po koju cenu. A sere i piša svakodnevno po onima koji su sve vreme radili prave stvari, rizikovali svoje živote za demokratiju i bolje sutra svih ljudi, ostali na KiM i drugde gde su od „konsitutivnog naroda“ postali nacionalna manjina i bore se i dalje „k’o grešan s dušom“ za opstanak, po svima koji ne misle kao On, jedan i jedini, a koji nisu nikom ništa „lake šale“ obećali kao što on jeste pa ga zato sada i pritiskaju da ispuni obećanja zbog kojih mu je i dozvoljeno da preuzme vlast u zemlji Srbiji (da slučajno ne prevrne) i da održava stabilnost u regionu a na kraju balade prizna na ovaj ili onaj način Republiku Kosovo, dozvoli iskopavanje litijuma i sličnih opasnih materija i ko zna šta sve još. Ali, ne može zlikovac da pobegne od sebe i radikala (fašiste) u sebi: najradije bi sve nezvisne novinare koji pošteno rade svoj posao pobio ili strpao u logore kao i sve opozicionare, predao i prodao prirodna bogatstva „naše zemlje ponosne“ belosvetskim hohštaplerima (što i čini), bio u ljubavi i sa Murtom i sa Kurtom (i sa Kurtijem ako treba), umiljato jagnje koje sisa na sve strane a kurči se samo ovde pred svojom beslovesnom publikom a sve to da bi, ako je ikako moguće, večno ostao na vlasti. I naravno da smo krivi mi, građani i građanke ove žalosno-smešne zemlje na brdovitom Balkanu, što smo tako nešto dozvolili. Da glavni baja u našem malom plemenu bude najgori, onaj sa dna kace, sa usnama kao zgaženim viršlama i sa F dijagnozom. Jebi ga, mislite o tome.
Piše: Dragan Karalazić
