U izdanju Srpskog književnog društva „Zavet Vidovdanu“
Četvrta knjiga Šapčanina Milutina Gvozdenovića, u kojoj prikazuje i osvetljava ličnost Miloša Obrenovića, kao vođe Drugog srpskog ustanka, junaka, revolucionara, diplomate i prvog srpskog državnika
„Miloš nije bio brži od istorije. Savršeno je osećao duh vremena, dovršio je srpsku revoluciju, koju je podizanjem Prvog srpskog ustanka, započeo Karađorđe. U srpskom kolektivnom sećanju pamtimo ga kao veštog i lukavog pregovarača, ali i kao velikog junaka… Bio je prvi začetnik srpske diplomatije, rođeni talentovani političar i prvi srpski državnik“ – beleži u recenziji prof. Nada Đuričić. Između ostalog, ona govori i o tome da se veoma malo zna da je knez Miloš u Drugom srpskom ustanku imao titulu “Vožd”, kao i Karađorđe: “Kada su završene borbe u Drugom srpskom ustanku, poneo je titulu kneza, bio je gospodar, oslovljavan rečju “svetlosti”. Njega je narodna skupština 1830.godine, kada je proglađen hatišerif, priznajući mu zasluge, proglasila izbaviteljem i ocem Srbije. Titulu “Miloš veliki”, poneo je u devetnaestom veku, zakonskim rešenjem kralja Aleksandra, posle odluke skupštine Srbije 1898.godine (u decembru je narodna skupština donela i odluku o ustanovljenju najvišeg priznanja – ordena Miloša velikog i njegovoj dodeli značajnim javnim i političkim ličnostima u Srbiji, za njegove zasluge).
Izdavač knjige je Srpsko književno društvo “Zavet Vidovdanu” a urednik Branko Stanić. Knjiga je na blizu 550 strana, a njeno štampanje omogućio je grad Šabac.
“Autora poznajem sa nekih svečanosti kada je u nacionalnoj nošnji, sa svojim guslama uveličavao svetkovine. Ovaj put kada me je pozvao uručio mi je poklon koji volim najviše na svetu. Knjigu –“ rekao je pozdravljajući prisutne pisac, pesnik, novinar Jovan Rukavina. Za roman je naglasio da je “plod višedecenijskog čitanja, proučavanja i sklapanja mozaika ličnosti koja je u temelju srpske državnosti”.
-I prilikom razgovora, kao i čitanjem osetio sam veliku ljubav našeg pisca Milutina Gvozdenovića prema istoriji. Iako po obrazovanju pravnik, kao i Vladimir Dedijer, tako je i naš pisac svoj život posvetio istoriji, poput našeg akademika. Samo što akademik nije imao žicu romansijera već je ostao poznat kao publicista. Uočio sam kod našeg pisca rasnog pripovedača, romansijera koji se lagano igra sa situacijama iz života glavnog junaka jer život državnika u prste zna, kao i mnogih drugih… Sviđa mi se što autor iznosi i svetlo i tamno iz života našeg velikana…” Rukavina je istakao da pisac Gvozdenović mudro objašnjava kako je na kraju knez Miloš Obrenović postao veliki državnik. Autor piše: Na scenu su polako ali sigurno stupale neke nove metode borbe i pobeđivanja, a pre svega diplomatija. Miloš je bio promišljen i vrlo brzo će postati veliki diplomata i znaće da balansira sa najvećim političarima iz svoga okruženja, pa čak iz tih kontakata, veštinom svog uma da izađe kao pobednik. Polako ali sigurno, mleo je svoje protivnike sve pred sobom. Autor dodaje i ove Miloševe reči: “… Ja sam neuk čovek, nemam nikakve škole. Moja pamet je plitka za vođenje visoke politike… Ti samo kaži šta treba, a ja ću sve dati. A ako bude zatrebalo da se bije, to znam dobro, i mnogo bolje od ostalih…” U knjizi je barem deo odgovora na pitanja da li je Miloš bio autokrata ili ne, da li je bio lukav i da li se time postiže mnogo više nego silom; zatim, priče o likvidaciji političkih protivnika, o ubistvu Karađorđa, o političkim ubistvima da se izbegne građanski rat u Srbiji, o njegovom neobrazovanju i o borbi za dostojanstvo naslednog kneza, o gušenju buna svojih protivnika, sticanju bogatstva… Preporuka je bila da se knjiga čita, i da se njome obogate lične biblioteke…
Po već poznatoj krilatici autora, “ako sve prepričam, ko će čitati moje delo, i ko će ga kupiti”, Milutin Gvozdenović je najavio da je reč o knjizi, “remek delu srpske književnosti i bitnom pokazatelju srpske istorije”. Kratko je govorio o Milošu, uz različite detalje, posebno o teškom detinjstvu… “Bio je veoma hrabar i domišljat…” “Imao je Miloš dušu, i to veliku dušu, dok nije postao veliki državnik. A tad su ga neke druge muke i problemi terali da bude drugačiji…” “Miloš se borio u svim bojevima gde je bio i Karađorđe; u blizini Karađorđa bio je i na Mišaru, sa svojim bratom Milanom…” “Karađorđe mu je bio venčani kum, Karađorđe mu je i decu krstio. A Miloš je imao šesnaestoro dece ( sa Ljubicom četvoro bračnih)… Uživao je u tome da se deca rađaju, da se podiže buduća Srbija…” A kada se govorilo o odlasku u izbeglištvo rekao je: “Ja ne idem nigde bez moje države.” “Bio je veliki zagovornik porodice, veliki državnik, veliki ljubavnik, veliki vojnik, bio je dosta hrabar i ničega se nije bojao…” Posetiocima je darovao pesmu “Pismo knjaza caru od Rusije”… Najavio je Gvozdenović i knjigu posvećenu Karađorđu…
Tekst: S.Ljubić
Fotografije: J.Marković
