Godišnjica novosadske tragedije
Prvog novembra u Novom Sadu održan je veličanstveni pomen žrtvama pada nadstrešnice na Železničkoj stanici. U 11 i 52 tišina se nadvila nad celim gradom, kao moralni i civilizacijski čin onih živih na ovom zemaljskom šaru.
Stihovi pesme iz „Sabirnog centra“ izazvale su ono najplemenijitije u čoveku, i onaj večni upit za kim zvona zvone. Novine služe kao podsetnik u vremenu koja dolaze, i neko nekada će pročitati i zastati nad ovim stihovima: „Cveta trešnja u planini/ proleće se na put sprema/ sve je isto u mom kraju/ samo mene nema…“
Impresivan skup, najbrojniji od kad postoji Novi Sad, Neoplanta, Srpska Atina, a i na kraju, uveče, kad je 16 lampiona odletelo u nebo, kada je obala Dunava bila puna ljudi, osvetljavajući tamnu noć. Dostojanstveno i sa merom iskazano je zašto je ubistvo 16 ljudi i jedna majka teško povređena jeste tragedija, jer stradaju nedužni, a ovde nema katarze jer krivci, nemarom i osionošću vlasti nisu osuđeni.
Glumac Tihomir Stanić kazivao je stihove iz „Hasanaginice“, jer simbolično ovde se sve događa u mraku; profesorka Građevinskog fakulteta Sanja Fric navela je: „Da moraš biti slobodan da bio čovek“ i koji su uzroci pada nadstrešnIce; tužiteljka Jasmina Paunović ukazala je na anatomiju zločina – korupciju, i pozvala građane da mi kao nosioci suvereniteta nemamo pravo da ćutimo.
Majka Stefana Hrke, Dijana, izuzetno je potresno govorila o svom bolu i ukzala da nastavlja svoju ličnu bornu do ispunjenja pravde i kažnjavanje krivaca kao i za raspisivanje izbora, i to štrajkom glađu koji počinje u nedelju. Studentkinja Nađa Šolaja istakla je da su studenti godinu dana na ulicama jer je izostala pravda za šesnaest žrtava, a nula odgovora: „Ruke su im krvave, poruka je i dalje ista“. I na kraju, studenti su ostavili poruku na bedemima Petrovaradina: “Vidimo se sutra i svakog drugog dana, dok ne bude pravda“.
Ovaj događaj ispratilo je čak 47 novinarskih ekipa iz renomiranih svetskih redakcija, ali ove domaće, RTS, RTV kao i druge prorežimske, nisu to dostojno ispratili.
Ako je komemorativni skup protekao u dubokoj tuzi, dolazak studenata u petak budio je sasvim drugačije emocije, radost ali i suze u očima. Čekali su Novosađani do duboko u noć da pristignu kolone hodača, najpre onih iz Novog Pazara koji su za 16 dana prešli više od 400 kilometara, duže nego što je hodao Mahatma Gandi.
Pristizala je mladost iz Subotice, Zrenjanina i drugih vojvođanskih mesta, zapadne Srbije kao i ona najbrojnija iz Beograda, sa oko četiri hiljade učesnika koja je većim delom prespavala pod otvorenim nebom u Inđiji.
U životu emocije su nešto najvrednije, pogotovo one najplemenitije, a ovaj događaj u Novom Sadu ostaće kao ikona za potonje vreme. S druge strane pokazalo se i ono tamno i nedostojno: od omalovažavanja skupa i to od navodno predsednika svih građana o nekakvoj utakmici, zatvaranja hale u Inđiji, zabrana za vozove i međugradske autobuse, igre sa brojevima…
Policijska procena da je bilo 39 hiljada učesnika, i kasnija izjava predsednika države da je ovaj skup bio debakl. Policiji se više ništa ne može verovati jer je prišivak režima, a Arhiv javnih skupova naveo je da je skupu, u podne, prisustvovalo 110.000 ljudi. I da sve ovo bude dostupno javnosti uveliko su se potrudili novinari N1, Nove S kao i retkih drugih slobodnih medija.
Kao što su studenti naveli – vidimo se, do pravde!
Dragan Eraković
