ZAPISI IZ PROBUĐENOG GRADA
Postoje večeri koje ne stanu u kalendar. Ne zato što su se desile „tamo negde, u nekom prostoru“, nego zato što se usele u tebe i ostanu. Kao tiha vatra. Kao podsetnik da, uprkos svemu, još uvek imamo za šta da se držimo.
Ove subotnje večeri došli smo jer volimo svoje pozorište. Jer poštujemo svoje glumce. Jer nismo hteli da se pomirimo sa tišinom koja je nametnuta tamo gde je decenijama odzvanjao aplauz. Došli smo bez velikih reči, bez najave, bez programa, bez naslova. Došli smo na poziv koji se ne odbija, poziv da budeš čovek koji pamti, koji oseća i koji ne pristaje.
I onda je počelo. Spontano. Naglo. Kao život. A već prvi tren je zaledio dah. Nisu to bili samo glumci pred nama, to su bile uspomene, godine, borbe, nepravde, ponosi, porazi. Brzo smo shvatili: ovo nije predstava. Ovo je istina. Ogoljena, krhka, bolna. Istina koja ne traži masku, kostim ni reflektor, već samo srce koje ima hrabrosti da kuca pred drugima.
Nije tu bilo „glume“ u onom klasičnom smislu. Bilo je ispovesti. Bilo je suza koje se ne mogu odglumiti. Bilo je smeha koji izbija iz inata. Bilo je onog čudnog, teškog, ali lekovitog osećaja kada shvatiš da nisi sam u svojoj boli. Da neko tamo, na tim „pločicama koje život znače“, (jer sui m “daske” nedostupne) nosi isti teret kao i ti, i ne odustaje.
Aplauzi su dolazili sami od sebe. Kao refleks. Kao potreba da se kaže: vidimo vas. Čujemo vas. Sa vama smo. I da, bilo je radosti jer gledati ljude kako rade ono što vole, čak i kada im je to oduzeto, ima u sebi nešto gotovo prkosno, gotovo sveto. Bilo je smeha jer umetnost, čak i kad je ranjena, zna da se nasmeje. Ali bilo je i one tihe, teške tuge, koja zamagli pogled i pusti suze da klize niz lice bez pitanja i bez dozvole.
Na kraju nije bilo klasičnog naklona. I kako bi ga i bilo? Ovo nije bila „predstava“ kojoj se aplaudira pa se ide kući lakšeg srca. Ovo je bilo zajedničko stajanje u polumraku, gde su se mešali zagrljaji, poljupci, stisnute ruke i ona jednostavna, ali najveća reč: hvala.
Hvala što ne ćutite.
Hvala što ne odustajete.
Hvala što nas podsećate ko smo.
Jer to je možda i najveća pobeda te večeri: podsetili smo se da nismo otupeli. Da nismo pristali. Da još uvek verujemo da kultura nije dekor, nego kičma jednog grada. Da pozorište nije zgrada, nego ljudi. Da se istorija ne briše jednom odlukom, niti se dostojanstvo gasi jednim potpisom.
Duboko u sebi, verujem da će se za ovu predstavu, ovu istinu, tražiti karta više. Ne samo u gradu Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka nego i u mnogim pozorištima širom Srbije. Ne samo sutra. Nego godinama. Jer ljudi prepoznaju kada je nešto stvarno. Kada je nešto iskreno. Kada nije napravljeno da zabavi, nego da probudi.
A nama je buđenje preko potrebno.
Zato, dragi glumci, hvala vam što ne odustajete. Hvala vam što stojite uspravno i kada je lakše sagnuti glavu. Hvala vam što nas učite da se nada ne dobija na poklon, nego se brani iz večeri u veče, iz koraka u korak, iz suze u suzu.
Ako može ovako, može i bolje.
Ako ima ovakvih večeri ima i budućnosti.
A dok ima vas, i dok ima nas koji umemo da vas čujemo, pozorište će živeti. I grad će imati dušu.
Ivan Kovačević