Važnije mi je da publika pamti moje uloge, nego ja da ih se sećam

0

Glumac Slobodan Despotović za „Podrinske“

Na scenu Šabačkog pozorišta stao je sa svega pet godina, ’63 godine primljen u angažman, a vremenom je pokazao da ne postoji ambijent koji on nije mogao pretvoriti u teatar. Glumac, pantomimičar, pisac i reditelj Slobodan Despotović odigrao je preko 200 uloga, pobrao mnogobrojne nagrade i priznanja, za profesionalizam, ali i humanitarni rad, kojim je, kako navodi, počeo da se bavi već od prve predstave, 1. juna 1947. godine, igrajući sa velikom glumicom Ankom Majcenović- ona u ulozi majke, u jednoj kafani, na jednoj od uobičajenih priredbi tog tipa u posleratnim godinama.

Pred Novu godinu obradovao je mališane na odeljenju u Službi pedijatrije Opšte bolnice Šabac jednočasovnom predstavom, koja je uključila sve elemente godinama sticanog umeća- glumu, igru, pesmu, pantomimu, mađionačarske majstorije. O tradiciji njegovih humanitarnih priredbi najbolje svedoči podatak da je davne 1967. godine, u tadašnjem Medicinskom centru u Šapcu, upriličio predstavu za decu zaposlenih. Obradovao je šabačku, ali i decu iz Beograda, Sremske Kamenice, Novog Sada, brojnih ustanova, vraćajući im osmeh na lice, pomogao im da zaborave na bolest i neizvesnost svakodnevnice.

-Trudim se da u programu bude glume i igre. Igrao sam za decu bez roditelja, ali nikad nisam hteo da mi plaćaju honorar i put. Ja platim put, honorar ne uzmem. Niti sam bio gladan, niti sam bio žedan, zaradio sam na drugom mestu, pa uložio u to. Igrao sam u Sremskoj Kamenici, Beogradu, za distrofičare, za gluvoneme u Šapcu. Ima mnogo njih koji materijalno profitiraju na humanitarnom radu, to za mene nije prihvatljivo- kaže Despotović, koji je glumački put nastavio završivši studije za glumu, pantomimu i scenski pokret i nakon toga otišao u Pariz u Centar za dramsku umetnost, gde je završio glumu, pantomimu i režiju, budući da se svi školuju po istom programu, a kasnije opredeljuju i profilišu.

Godinu dana bio je u Centru za dramsku umetnost, celu sezonu 1965/ 66 godine.

-Vratio sam se silom prilika, jer su moju mamu i sestru terali iz kuće naše, dva odeljenja što nam je ostavljeno, sve je konfiskovano. Četnici su oca ubili, zaklali, a nova vlast ga je proglasila za narodnog neprijatelja, tako da nam je sve oteto. Prva rehabilitacija u Srbiji je bila rehabilitacija našeg oca Nikole Despotovića 3. novembra 2006. godine. Vraćen nam je prošle godine deo, ne sve, kuća preko puta crkve. Međutim, Grad je uložio žalbu preko agencije, Ministarstva finansija, smatrajući da ja nemam prava da nasledim pokojnu majku, sestru, što je van pameti, svi kažu- objašnjava.

Vraćajući se ponovo na priču o glumi, kaže da su sve njegove uloge „izašle iz njega“, te da ne može da izdvoji neku posebno. Kada to glumac kaže, iskren je, treba mu verovati. Bio je Krivi Luka (Sveti Georgije ubiva aždahu), Maksim (Đido), Jozef K. (Proces), Major Svindon (Đavolov učenik), Podkaljosin (Ženidba), Spira Klonfer (Razvojni put Bore Snajdera), Srećković (Šuma) Sećajući se, prepričava jednu nedavnu anegdotu koja ga je podsetila na suštinu glumačkog posla.

-Pre dve- tri nedelje me zaustavio jedan Šapčanin i počeo da govori moj tekst iz predstave „Čardak ni na nebu, ni na ne zemlji“. Tu sam predstavu igrao 1954. godine, 4. oktobra je bila premijera. Taj gledalac je tada bio učenik gledao me i zapamtio moj tekst i kad mi je izgovorio sve te rečenice, to je bilo to. Podsetio me i na radnju, moju ulogu Gare, kako sam se obraćao mesecu. Mnogo mi je važnije kad publika pamti moje uloge, a ne ja da ih se sećam- smatra.

U Francuskoj je bio jednu sezonu, bio glumac Istarskog narodnog kazališta, Istre i Kvarnera, koji, kaže, nisu Hrvatska, sebe smatraju Italijanima. Proveo je na igrama nekoliko sezona, što mu je ušlo u radni staž, a jednu sezonu i mesec dana u zvaničnom angažmanu. Potom je trebalo da pređe u kazalište „Komedija“, a zvala ga je i Rijeka, riječko Narodno kazalište „Ivan Zajc“ i ponudilo uloge u drami i komediji. Zatim je usledio poziv od Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ da bude predavač scenskih kretnji i vođa Dramskog studija za glumu koji se otvarao.

-Bio sam u kontaktu sa njima nekoliko godina ranije i želeli su da me angažuju. Meni se to učinilo kao lepa prilika i proveo sam u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović“ pet sezona, pet godina, od 1969. do 1974. godine. Onda se vraćam u Šabac, jer su nas stalno terali, opština je terala moju sestru, mama je u međuvremenu već preminula, imala je samo 63 godine. Silom prilika sam došao u Šabačko pozorište u koje sam jedva primljen, a kad su krenule uloge i aplauzi podrške publike, usledila je zabrana. Tadašnji sekretar šabačkog Komiteta, moj imenjak Slobodan Bojanić, rekao mi je: „Svi znamo da si ti veliki glumac, ali što moraš ti da glumiš? Ja ti kao sekretar Komiteta garantujem da te niko ne sme otpustiti iz Šabačkog pozorišta, primaćeš platu redovno, ali ne moraš da radiš. Strašno mi je bilo da to prihvatim, u zemlji gde svi govore da treba raditi, graditi, da samo rad pobeđuje- seća se.

Iako je, iskren je, mnogima smetao, znali su da ga ne mogu tek tako skinuti sa pozornice i ometati tokom rada. Svaka uloga ima svoju lepotu, vrhunac uzbuđenja donose premijere.

-Najviše su me voleli glumci pred penzijom ili penzioneri i talentovani početnici. Njima sam prilazio i savetovao ih kako da isprave greške, govorio šta im je dobro, pomagao im na taj način, ali sam tražio i od njih primedbu i zapažanje. Nema tu sujete, jedva sam čekao da čujem njihovo mišljenje. Ima glumaca kojima ne smete reći, jer se uvrede, stvarate neprijatnost u odnosima, takvim glumcima se ne govori- izričit je.

Povelja Narodnog pozorišta Šabac (1984), Kolajna i Povelja Saveta Festivala monodrame i pantomime (Zemun, 1985), Priznanje Zmajevih dečjih igara (1986, 1995), uloge u tri drame na francuskoj televiziji, govor tela, scenario, rezija i izvođenje pantomime, samo su neke od nagrada. Od priznanja pamti nagradu Jugaslavenskog festivala djeteta u Šibeniku 1986. godine za solistički program, u velikoj konkurenciji, pod budnim okom dva selektora u Novom Sadu. Dugo godina bio je na Zmajevim dečijim igrama… Zvali su ga u škole, pa je umesto u školskim bibliotekama, predložio da nastupa u učionicama, kako bi ga više dece videlo. Kao pantomimičar, dobio je i medalju Festivala monodrame i pantomime u Zemunu. Najviše je režirao estradne programe i dobio Estradnu nagradu Srbije 1993. godine.

-Volim estradu. Sad kad se o tome govori, govori se sa nipodaštavanjem, da je nešto najniže. To je netačno, jer sve zavisi od izvođača, glumaca i pevača, recitatora. Vi možete igrati Hamleta, Šekspira, velike pisce, a da to bude loše. I estrada može da bude loša, ako su izvođači loši, a ako su dobri, ne može. Uvek sam se pripremao, neka je i zabavnjački, i to može da bude kvalitet, iskustvo mi govori. Pisao sam scenario, režirao i bio voditelj programa za prvi maj, četvrti jul, preko godine, na otvorenom i u salama. Na otvorenom je najteže, velika je pozornica, prostor, treba osmisliti- kaže.

Posebno je radio lutkarske predstave, sa uspehom vodio poluprofesionalno Lutkarsko dečije pozorište od ’65 do ’68. godine, koje je po njegovom odlasku ugašeno. U odnosu na tada, nije se mnogo promenilo u glumačkoj profesiji.

-Da se promenilo, nije. U pozorištu, kao u svim profesijama, morate imati nekog da vas podrži, malo protekcije, već duže vreme treba i malo para da se podmiti direktor, neko i to mora. Da se ne lažemo, talenat nije dovoljan. Talenat će da pobedi, ali mora i to okolo- naokolo, a kako ko ide kroz pozorište. Neko ide lakše, neko ima probleme, ja sam išao teže. Ja dobijem aplauze na otvorenoj sceni, a meni dođu pa skinu predstavu, i direktor i kolege- ističe.

U penziju je trebalo da ode 2013. godine, ali je umesto toga otišao u slobodne umetnike. Dok može da radi i dok je aktivan, glumac ne ide u penziju, kaže. „Car Vlaja i aždaja“ mu je bila poslednja uloga u Šabačkom pozorištu, dečija predstava u okviru novogodišnjeg programa.

-Ima puno odličnih glumaca, ali ne znaju da igraju za decu. Meni nije teško, ja decu ne lažem, iskren sam prema deci i deca mene tako prepoznaju. Po sat vremena igrao sam programe za decu, čak i u obdaništu, što nije preporučljivo, ali su deca to zaista tražila, bilo im je zanimljivo- podvlači.

Priznaje da još ima mnogo da radi i uči.

-Nikada nisam bio bolesno ambiciozan, ali uvek ima što nije odigrano, treba raditi svaki dan. Onaj ko misli da sve zna, taj ne zna mnogo, a ja još učim- zaključuje Despotović.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply