Svima je jasno da su glavni akteri vaspitavanja mladih ljudi porodica, škola i društvo u celini. Po mom skromnom mišljenju, ovi poslednji ne samo da ne pomažu, nego golemo odmažu. Što nikako ne sme biti dnevno – političko pitanje. Kakvo onda, upitaćete se. Jednostavan odgovor je – nadpolitičko, državno. Mislim da sve političke stranke i sve javne ličnosti ne smeju imati nikakve dileme koje ponašanje je vaspitano, a koje nije. I da svojim nastupima i delovanjem to moraju potvrditi.
U nastavku, često se čuje – glavna je porodica, pa onda škola. Ja bih se usudio da pitam – zašto ne škola, pa porodica? Vaspitavanje je veština koju roditelji ne mogu i ne moraju, svi i u svemu, do kraja znati. A škola bi i mogla i morala. Bez obzira na politički trenutak i snagu roditeljske reči.
Dakle, škola. Puno je nas koji se svakodnevno borimo da mlade ljude izvedemo na pravi put. I teško nam pada svaki trenutak neuspeha.
Što se tiče uslova u kojima se borimo, nije nam lako. Nastavni programi su krcati, puno je đaka, roditelji su zauzeti egzistencijalnim problemima,
a cenzura svih sadržaja koje mladi konzumiraju nedovoljna.
Šta bih nam zamerio, sa pitanjem – može li bolje?
Mislim da je najodgovornije Ministarstvo prosvete, koje se nedovoljno oglašava po ovom pitanju i ne definiše preciznije puteve kojima treba ići.
I na mikro planu, može bolje.
Navešću samo neka svoja početna zapažanja, znajući da je problem i širi i složeniji.
Kako je dokazano da je pušenje štetno, ono je zabranjeno na javnim mestima, pa i u prostoru škole. Problem je rešen na najgori mogući način. Tako što, ne retko, profesori i njihovi učenici zajedno puše negde van prostora u kome je zabranjeno.Bilo bi idealno da profesori uopšte ne puše, a sigurno nije vaspitno da puše zajedno sa svojim učenicima. Zamislite nastavnika građanskog vaspitanja, koji na času govori kako da se ponaša pušač okružen grupom u kojoj ima i nepušača, a onda se nađe u sličnoj situaciji, sa cigaretom u ruci.
Ukidanjem uniformi veoma je teško definisati dozvoljeno oblačenje. Profesori se sa ovim problemom bore kako znaju i umeju, različito i često neuspešno. A čuju se i prigovori učenika i njihovih roditelja na oblačenje profesora, što dodatno komplikuje rešavanje problema primerenog oblačenja.
Tu su i dešavanja posle kojih se mnogi pitaju – šta smo radili četiri godine? Izveštaji i zvanični komentari profesora o tome kako je protekla ekskurzija ili matursko veče, vešto zaobilaze temu u naslovu ovog teksta. Bilo je, kažu, po programu, zabavno i veselo, i svi su ostali živi i zdravi.
Hvala bogu!
