Vašarska predstava pod šatrom

Privatna žurka državnih čimbenika

Ono što je nedavno obelodanio Tviter o uslužnim delatnostima medija pod patronatom države potvrdilo se i na ispraćaju u vojsku sina vlasnika „Informera“ Dragana J.Vučićevića. Predsednik države Vučić branio se time da prorežimski mediji bolje da sarađuju sa svojom Vladom nego sa stranim ispostavama i državama. Ono što je zaboravio da kaže  da on lično kao i državni funkcioneri itetako dobro sarađuju sa inostranim vladama i korporacijama, počev od potpisivanja Briselskih sporazuma, potpisa u Trampovom kabinetu, ugovora sa kineskim, arapskim i   drugim inostranim koproracijama po štetu države Srbije i njenih građana.Po SNS običaju, na gebelsovski način, laž se proglašava za “istinu”, izokreće tako da se medijski poslenici  iz Krika, N1, Nove, Danasa, Nina, Vremena,  državni izdajnici i strani plaćenici. To je već viđeno iz asortimana devedesetih godina, kada je ministar za informisanje bio Aleksandar Vučić, naravno kao dečko izašao iz Šešeljevog šinjela. Tako, na primer, u najnovijoj aferi bande Veljka Belivuka, gde bi u normalnim zemljama ceo državni vrh podneo ostavke, Krik i opozicija se proglašavaju za saradnike i megafone ove bande. Zaboravlja se da je o učinku Belevukove bande obelodanjeno da su učestvovali u „davljenju“ novinara na predsednikovoj  inauguraciji, batinjanju građana na protestima u julu prošle godine, gušenju skandiranja „Partizanovih“ navijača..Predsednik države  svim i svačim brani druženje sina Danila sa predstavnicima ove grupe,   kao i njena  nepočinstva, i izokreće priču da se zemlja “brani od mafijaša”, i to od 2019. godine. Upravo na ovom primeru šatorskog veselja u Kosjeriću pokazuje se učinak  tih režimskih medija, koji godišnje, kao Informer, Srpski telegraf, Kurir, Alo, gotovo hiljadu  puta se ogreše o istinu i Kodeks novinara. Još pogubniji je uticaj Pinka, Hepija, i sličnih televizija sa nacionalnom frekvencijom,  koji su svojim rijaliti programima, a naročito otvorenom propagandom  skrivaju sve velike  afere i stvarni rezultat režima. Na svoj način i RTS i RTV, kao javni medijski servisi, i „pravo građana da znaju sve“,  otvoreno su na usluzi režimu, protivno Ustavu i Zakonu  da objektivno, pravovremeno i celovito informišu javnost.

Na primeru ispraćaja u vojsku sina srpskog  medijskog mogula  nije samo vidljiv predsednik države, već sva silesija njegovih poslušnika, kao predsednika Skupštine Dačića, ministra Tome Mome, bišeg ministra energetike  Antića, legendarnog Đuke, već je vidno mesto dobio i vlasnik Milenijum tima, čije preduzeće dobija basnoslovne poslove od države. No jedno je lično prijateljstvo, a drugo potreban otklon u odnosima državnih funkcionera  i privatnog sektora. Pogotovo je to osetljivo u medijskoj sferi, gde je jasno da onda vlasnik medija mora da navija za svoje prijatelje, državne funkcionere, i da skriva njihove afere. To je uzvratna sprega, jer taj isti Vučićević se mnogo puta dokazao kao lažac, na primer kod uzbunjivanja javnosti da se sprema atentat na Vučića, državni udar dok je on  u Kini, ili kad  objavljuje navodni razgovor advokata i pripadnika Belivukove bande. To je onda dokaz da država ne poštuje osnovni princip da taj odnos advokata i branjenika ne sme da se prisluškuje. Još opasnije je da taj isti Vučićević dobija dokumeta iz BIE, i drugih tajnih službi, i iz istraga,  a da je privatnost prevršila meru pokazuje se kad  Vučićević na Pinku objavljuje da će se, na primer, sastati Savet za bezbednost, ili objaviti neka državna mera, pre nego što to saopšti nadležan za to, sam predsednik države.

Sloboda medija i javne reči je osnov demokratije, ali u Srbiji vlast deluje kao sumporna kiselina, uništavajući sve čega god se dotakne. Od više od dve hiljade medija u Srbiji, na prste se mogu nabrojati profesionalni mediji,  a proglašeni su za izdajnike, znatan broj je ugašen,  pogotovo oni lokalni. Besmsileno deluje finansiranje medijskih projekata kad o tome odlučuju  prorežimski medijski radnici i stranački funkcioneri, tako da ne samo novac što se daje neprofesionanim medijima  nego služe u direktne stranačke investicije kao što su izbori. S druge strane ti profesionalni mediji gube finansijsku podršku, proganjani i sankcionisani, od sudova do poreskih organa, da čak ni toliko obećavajuća Medijska strategija ničemu ne služi. A za one koji hoće to da vide, jasno je kakva je Srbija država,  dno dna.

Drgan Eraković