ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Šabac se jutros probudio ponovo išaran, ne bojama protesta, ne umetničkim buntom, već najprizemnijim vandalizmom. Fasada Šabačkog pozorišta, jedne od najvažnijih kulturnih institucija grada, opet je poslužila kao pano za jeftine političke poruke i kukavički obračun „anonimaca“ sa sprejom.
Ovaj put meta je bila direktorka pozorišta, Aleksandra Delić, a uvredljivi grafiti, „Delićka fašisto!“ i „SNS sekta“ začinjeni kukastim krstom, prošetali su kroz skoro sve prorežimske medije, naravno, bez ijednog pitanja ko je, kada i zašto to uradio. Poruka je otišla u etar, a namera onih koji su je napisali time je već pola posla obavila.
Naravno, i GO SNS Šabac je brzo „osudio“ ovaj čin, što je, makar na papiru, ispravan gest. Ali građanima ne promiče da se ovakva pisanja grafita često ponavljaju kao loša repriza. I svaki put dočeka nas policijska tišina.
Takođe, i Gradski odbor SNS Šabac ponovo je iskoristio priliku da se obračuna sa „nevidljivim“ neprijateljem: „Večiti gubitnici jedino nasiljem uspevaju da skrenu pažnju na sebe, a i svakim novim pokušajima da ponize svoju zemlju, predsednika Vučića, funkcionere Srpske napredne stranke ili građane koji podržavaju našu politiku, sve više tonu u ponor i guše se u sopstvenom besu i mržnji“.
Međutim, uz sve floskule koje članovi Srpske napredne stranke u ovakvim i sličnim situacijama koriste običnom građaninu ne može da promakne činjenica da naprednjaci znaju ko je ovo napisao, BLOKADERI, ali je neverovatno da je izostao poziv nadležnim institucijama: policiji i tužilaštvu da otkriju počinioca. Što samo pokazuje da ih to uopšte ne zanima jer im je politička poruka koju su saopšili javnosti mnogo značajnija i važnija od počinioca ovog vandalskog akta.
I sad dolazimo do najneprijatnije tačke: na zgradi pozorišta postoji kamera. Kamera koja, po svemu sudeći, vidi više nego što javnost ikada sazna. Pa ipak, počinilac je uvek maglovita silueta, neuhvatljivi duh koji operiše ispod radara državnog aparata.
I kako onda građani da veruju da se radi punim kapacitetom da se počinioci pronađu? Kako da ne posumnjaju da je reč o “nevidljivim rukama” koje se ne diraju, dok god rade posao koji nekome odgovara?
Nije najveći problem što je zgrada išarana, fasada će da se ofarba, popravi… Mnogo je veći problem što se poruka nekažnjivosti učvršćuje.
Neko u ovom gradu veruje da ima pravo da u ime politike „urla“ po tuđim zidovima. Neko drugi veruje da ga zakon neće stići. A građani vide da institucije, opremljene kamerama, izveštajima i saopštenjima, nekako uvek ostanu kratkih rukava.
Može se ofarbati zid, ali teško je preko farbe prekriti osećaj da se pravda primenjuje selektivno. A to je već vandalizam mnogo opasniji od spreja. To je vandalizam poverenja.
Jer, ko god piše po Šapcu zna da mu niko ništa neće!?
Naka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete!
Ivan Kovačević
