Ni jedna Nevolja ne ide sama. Ni ona malim, ni ona velikim slovom. Tako ni jedan razlog nije samo jedan. A tema ovog pisanja nije ono prvo, nego ovo drugo.
Prolaze meseci, a opozicije nema u šabačkoj Skupštini. Bogami, neće je ni biti. Građani Srbije, Evropski Parlament, pa i sam predsednik sa našom Vladom znaju da su Naprednjaci toliko preterali u silovanju glasača pred izbore, a posebno u izbornom danu, da ćemo za manje od godinu dana izlaziti na izbore iz početka. Pod uslovom da izbori zaliče na fer. Šapčani su uspevali da obaraju pokradene izbore uz pomoć suda više puta, ali nisu uspevali da tu krađu spreče. Borili smo se, i još se borimo da Ustavni sud prihvati neoborive dokaze, ali sud ćuti. Kao da ne postoji. Kao i opozicija u Skupštini. Ovde, ili bilo gde u Srbiji.
Kao što sam rekao na početku, ni jedan razlog nije samo jedan. Pa sam hteo da obrazložim drugi. Pre oko godinu dana, našim gradom je ječalo: “Pajiću, ustašo!” iz usta sadašnjeg gradonačelnika. Kao po naredbi, neka “nepoznata” osoba išarala je fasade grada natpisom sa istim tekstom. Taj ružan slogan stoji i danas i podjednako je ružan kao što je bio ružan i onda. I primitivan, naravno. Odmah hoću da kažem da gospodina Nemanju Pajića nikada nisam doživljavao kao pripadnika Ustaškog pokreta. Za mene je to bila neistina i tad i sad. Ja sam samo okarakterisao postupak Nemanje i “Zapadne Srbije” posle izbora kao “pogano koleno” (Njegoš: Brankoviću, pogano koleno, tako li se služi otačastvu, tako li se ceni poštenje”), jer su izdali svoje glasače koji su dali svoj glas za politiku suprotnu od politike SNS-a. To jasno pokazuje i kampanja koju su vodili, i tužba koju su podneli. Znam mnogo onih koji se danas stide. I pored toga, branim gospodina Pajića od svih koji ga doživljavaju kao ustašu sa iskrenim ubeđenjem da je to neistina. Ipak, ja se tu ništa ne pitam.
Ali se pitaju njih dvojica!
Gradonačelnik je ostao pri svojoj ranijoj tvrdnji. Nikad je nije demantovao. Pa tako, po predlogu vladajuće stranke, ustaša dolazi na mesto predsednika Skupštine grada, za prvog čoveka koji predstavlja sve građane naše opštine. Neprijatno! Od ustaškog noža stradao je dobar deo familije predsednika Srbije, kao i mnogih drugih. Možda su predsedniku rekli: “Ma nema veze, malo smo, uobičajeno, lagali”, ali imaju oni glasače koji apsolutno veruju u svaku njihovu izgovorenu reč! Da, to su isti oni građani kojima je normalno da nedostaju ključna dva minuta na naplatnoj rampi u Doljevcu, oni koji veruju da kamere stvarno nisu snimale samo kad je ubijen Oliver Ivanović, oni kojima je normalno da još ne znamo zašto je ubijen Đinđić, ili ko je rušio u Sava Mali, ili isti oni koji misle da se ispiti polažu na fakultetu tako što se malo prelista u kolima, a u Jovanjici država čuva plantažu industrijske konoplje! Sa druge strane, nemam utisak da naš predsednik Skupštine insistira na povredi časti i ugleda, što bi jedino bilo časno, i mi bismo ga u tome podržali. Ovako, sve pada pod sumnju. U ćutanju, sumnje postaju sve veće.
I šta bi onda svaki častan odbornik, kada bi i ušao u tu lažnu Skupštinu, morao da uradi? Da uđe na pet minuta, da zatraži da se ova neprijatna situacija razjasni: pod 1, jasnim stavom gradonačelnika da nije govorio istinu, ili, pod 2, da sud odbrani čast predsednika Skupštine grada. A dotle da pošten svet opet ne ide na zasedanja.
I eto, poštovani građani, hteo sam da vas upoznam i sa ovim drugim, ništa manje bitnim razlogom. O ostalim razlozima, neki drugi put. Nije dobro da čovek bude tamo gde je upitno za njegovu savest. Zapamtio sam rečenicu psihologa Valerija Sinjeljnjikova: “Ako želite da živite u čistom i lepom svetu, onda počnite sod sebe”. Verujem da niko, ni od nas, ni od njih, neće pogrešiti ako ga posluša!
Velimir Kuzmanović, odbornik u Skupštini grada sa liste „nebojša Zelenović – Šabac je naš“
