Prelomne odluke opozicije
Posle 13 nedelja u Beogradu, šest u Šapcu i sličnih rednih brojki protesta u oko 30-tak opština i gradova, vlast je pokazala da ne odstupa ni za jotu. Štaviše ne samo da ignoriše zahteve protesta nego i iritira zdrav razum. Na primer, donošenjem Zakona o konverziji zemljišta, čitavo izrugivanje sa predsedničkim potpisom u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim časovima, dok opozicioni poslanici nisu dobili overen dokument, što je njihovo osnovno pravo.
Ili tek sudska blamaža sa „Jovanjicom“ gde je režim upleo sve snage da odbrani neodbranjivo.
Analitičari će reći da su ovo najveći protesti posle oktobarskih 2000. i svrgavanja Slobodana Miloševića, ali se pokazalo da je sve manje protestanata. Ključno u svemu što je Vučićev kontramiting imao manje učesnika, uz svu moguću državnu silu, pretnje, ucene, ali i dnevnice, od protesta održanog dan kasnije, po kiši i nevremenu.
Primera radi pominje se cifra od nekih 700 Šapčana sa majicama „Šabac je uz Vučića“ koji su u tome učestvovali, dok je kvota bila dva – tri puta veća.
Na prvom protestu „Šabac protiv nasilja“ bilo je više od hiljadu učesnika, da bi to u ove vrele dane spalo na stotinu ili dve stotine protestanata.
Na ovom šestom protestu izuzev novinara „Podrinskih“ nije bilo vidnih medijskih izveštača, delom zato što je najviše pažnje pobrao protesni skup u Bogatiću.
Zbog raznoraznih pritisaka i antimedijske politike praktično su ugašeni slobodni mediji u manjim sredinama, pa se gotovo i ne zna gde se sve održavaju protesti. Istina, društvene mreže delom nadomeštavaju taj prazni medijski prostor, ali, ipak, šira javnost je uskraćena za validne informacije.
Svakako da je veliku pažnju izazvao protest u Jagodini, i to pod maskama, jer to je mesto gde decenijama suvereno vlada Dragan Marković Palma, i to sa nekim feudalnim zakonima. Međutim, pokazalo se da je ovde učinjen i korak napred, da je potpisan sporazum svih opozicionih stranaka, organizacija i udruženja građana. Ujedno, to bi bio i putokaz za celokupnu opoziciju kako da konačno dobije izbore, pogotovo one lokalne koji sigurno slede na proleće.
Ispitivanja javnog mnejnja govore da pored onih postotaka opozicionih stranaka blizu cenzusa, gore – dole od tri odsto, da čak 15 odsto glasova bi pripalo ujedinjenoj opoziciji. Po nekom automatizmu da nisu baš svi građani skloni da poklone glas gubitničkoj listi, dakako da bi se smanjio i broj glasova za SNS i SPS. Pokazalo se da je bojkot izbora 2020. godine bila velika greška opozicije, jer niti je Evropska unija bilo šta promnila u izbornom postupku, dok je opozicija izgubila i ono malo prinadležnosti koje su im pripadale, uz gubitak pristalica i aktivista.
U Šapcu stranka „Zajedno“ u društvu sa manjim strankama i udruženjima građana hrabro se upustila u izbore, mada su SSP, DS, Dveri, Narodna stranka, i ostale bili za bojkot. Na kraju, uprkos upregnutosti državnih resursa, ali više mafijaških grupa, SNS je imao oko 900 glasova više. Gradska izborna komisija poništila je izbore na svih sto biračkih mesta. Bilo je tu potplaćivanja, ucena, falsifikovanih listića, a o tome čak se ni Ustavni sud nije oglasio iako je bio dužan.
Malo je verovatno da će na jesen pritisak protesta biti toliki da izazove ispunjene zahteva, a to znači barem stotinak hiljada građana u Beogradu, i brojnije proteste u ostalim gradovima i opštinama. U krajnjem slučaju vlast se menja na izborima, i to ne samo vlast jer je mnogo važno da se konačno promeni sistem koji je ogrezao u kriminal, korupciju, nepotizam, partijsku državu….
I zbog toga već sada treba početi pripreme za izbore, od onih organizaciono-tehničkih do personalnih.
Jedina dobitna kombinacija je ujedinjenje opozicije i to je malen korak da se skrajnu lični animoziteti i sujete, rejtinzi stranaka i slično, jer je cilj izuzetno važan i presudan.
Još naprednjačkih godina na vlasti znači da od Srbije neće ostati ništa vredno. Ni civilizacijski, ni moralno pa ni materijalno.
Dragan Eraković
