Rijaliti Srbija
Letnji dani vuku se polako kao lenji mačor, superćelijske oluje su za nama, talas novih vrućina pristiže kao i povratnici sa morskih i inih plaža, deci škola još uvek nije na pameti ali su roditelji već u panici, naš Predsednik nam se obraća svakodnevno, pre i posle jela. I lupa gluposti za sve (naše) pare a opozicija naša vesela ko o čemu oni o ujedinjenju.
Tu priču slušamo od početka višestranačja u Srbiji. I ovih dana dok Acika-bracika kao tenk gura svoju predizbornu kampanju kao da će izbori biti koliko sutra a ne tek na proleće iduće godine, opozicioni takozvani lideri se bave metafizikom tj. ujedinjenjem opozicionih političkih organizacija, sve svađajući se baš onako po srpski, a u cilju pobede nad naprednjacima i njihovim satelitima, prvenstveno u Beogradu a onda i šire.
Zvuči na prvi pogled logično jer pojedinačno opozicione stranke i pokreti balansiraju na ivici cenzusa i ne predstavljaju značajan faktor na političkoj sceni. Ali, sabiranje baba i žaba ne zvuči i ne izgleda baš dobro, jednom je to uspelo međutim posledice su bile strašne. Tako je i ova „napredna“ ekipa došla na vlast i sprovela upravo to – svi u jednoj korpi, i levi i desni, evropejci i rusofili, kauboji i indijanci, radikali, demokrate i ludi Hranislav s ćoška.
Preuzeli su kontrolu nad svim medijima i elektronskim sa nacionalnom pokrivenošću i štampanim žutarama i uz ogroman novac, što legalni što nelegalni, i spregu sa organizovanim kriminalom napravili državu u privatnom vlasništvu, ujedninjeni u pljački javnih resursa i imovine, fingiraju izbore na svim nivoima i uz podršku velikog broja glasača vladaju k’o fol demokratski i bogznakako.
Da li i opozicija treba da igra tu populističku igru kada sve gore navedeno ne poseduje a i kakvu promenu donosi ako sistem ostaje isti? Kako god da odluče kajanje im ne gine a nama razočaranje, opet. Umesto da su proteklu deceniju svi oni koji su imali volje da se ozbiljno bave politkom iskoristili da naprave respektabilne političke stranke sa infrastrukturom koja znači aktiviste na terenu i rad sa građanima koliko god to bilo teško u Vučićevoj „diktaturi“, da smanje doživljaj i priče o opštim temama i političkim teorijama dok gori kuća, većina njih se bavila međusobicama, delili su se i cepali na dvoje na troje i bili jedni drugima veći neprijatelji od postojećeg banditskog režima, a onda kada su gotovo potrošili i ono malo kredibiliteta i popularnosti kod opoziciono nastrojenog naroda okrenuli su se staroj dobroj žvaki o ujedinjenju jer „to ljudi traže“.
Ko to, bre, traži?
U Srbiji ovakvoj kakva jeste, gde bar polovina prosečnog sveta nema pojma ni šta je to demokratija, ni vladavina prava, sloboda medija a političke partije (osim jedne) smatraju najvećim zlom, institucije države vide kao svoje neprijatelje a tek o moralu i sistemu vrednosti koji promoviše empatiju, solidarnost, poštenje i dobrotu ne može biti reči jer ovde je mrtva trka što se tiče pokvarenosti između naroda i vlasti, neko traži da se opozicija ujedini. Ma, kako da ne.
Koga u ovoj zemlji boli briga za tako nešto. Ljudi, velika većina, bore se sa dušom iz dana u dan, pokušavaju da spoje kraj sa krajem, seku uši-krpe dupe i nije im ni do čega a o politici izvan hipnotičkih obraćanja Vođe ne razmišljaju ni „malim mozgom“. Dakle, u takvim okolnostima neki ljudi pokušavaju da ponude alternativna rešenja za ovo stanje u kome se nalazimo, manje ili više stručno, sa verovatno dobrim namerama i kroz institucije kakve god da su i malo i na ulici, u protestima, kao političke stranke i pokreti i nevladine organizacije i kao javne ličnosti i pojedinci dovoljno hrabri da ne ćute dok fukara krade i otima uzduž i popreko.
Znači, svi oni koji su opozicija ovom kriminalnom režimom i koje kao superlepkom ne drži zajedno ni moć ni novac ni privilegije ni beneficije koje donosi vlast već uspostavljanje jednog normalnog sistema u društvu da bi svima bilo bolje treba da se ujedine, to nije sporno. To bi bilo izvodljivo kada bi većina stanovništva u zemlji Srbiji bili građani u suštinskom smislu te reči i tog pojma a ne podanici, raja, za koju je i veliki Njegoš rekao „pučina je stoka jedna grdna“.
Građani su slobodni ljudi spremni da se bore za svoja prava a protiv tiranije, otmičara, okupatora i sličnih zlih sila. Podanici ćute i trpe. Ali, ovde baš ti „svesniji“, bolji i normalniji preziru politiku i beže od nje kao đavo od krsta i ne žele njom da se bave ni običnim izlaskom na glasanje, za opozicione političare govore da su svi oni isti i da ne nude ništa drugačije od vladajućih i tako se krug zatvara.
I zato oni koji bi da se ozbiljno bave politikom a u opoziciji su imaju veliki problem. Puno ljudi je protiv naprednjačkog režima i AV-a ali nisu spremni da se angažuju u političkim organizacijama i kroz demokratsku proceduru promene vlast. A tek nisu spremni da previše rizikuju u uličnim protestima, malo šetnje vikendom, parole manje-više efektne, zviždanje i poluglasno skandiranje Ua, ua i to bi bilo to.
I zaista, od opozicionih stranaka se očekuje previše a one su male organizacije sa, uglavnom, nedodirljivim liderom koga žestoko cima sujeta i kompleks više vrednosti, ako imaju par poslanika u Narodnoj skupštini da ih Bog vidi i bez jasne ideje kako pobediti u neravnopravnoj utakmici, sa narodom koji je većinski apatičan i nepoverljiv prema političarima koji nisu na vlasti a bez ozbiljne političke podrške spolja iz sličnih razloga.
S druge strane SNS je organizovana kao vojska, naređenje – izvršenje. Vrhovni komandant je neprikosnoven u donošenju odluka, nema demokratije i drugačijeg mišljenja i svako dobije svoj deo plena, po zasluzi. Na opozicionoj strani su i levica i desnica i centar i nekakve ideologije, sa programima koje niko ne čita i sa malim brojem članova. Neke od njih su neprihvatljive zdravom razumu poput „Dveri“ i „Zavetnika“ pa i pročetnički Novi DSS a pitanje je koliko su iskreno opoziciono orijentisani a koliko je Služba umešala svoje prste, negde u centru bi bio general Ponoš i njegovo Srce, Demokratska stranka, Stranka slobode i pravde i Pokret slobodnih građana a na levici Zeleni, Zajedno, nedavitelji Beograda i Savo Manojlović kao sam svoj majstor.
Sve ove organizacije su šaka jada u odnosu na ogromnu mašineriju od 700 hiljada članova (SNS) koja ima jednog Firera dok ovi opozicionari imaju lidera i za izvoz. A kakvi su nije čudo da naprednjaci vladaju više od decenije. Boškić, osvedočeni fašista, Milica Zavetnica sasvim blizu toj ideologiji, Miloš Jovanović, pariški vojvoda, profesor i nacionalista iz sve snage, Vuk Jeremić koji bi da bude pola riba a pola devojka, i evropejac i građanista i nacionalista na turbo pogon a u stvari salonsko mrtvo puvalo, sve sami loši izbori u našoj inače očajnoj situaciji.
Ipak, velike su šanse da je ova mala ali odabrana ekipa Vučićeva „peta kolona“, gurnuta u opozicione redove za svaki slučaj da ne bi neko slučajno popunio tu rupu na desnoj strani spektra ali stvarno i iskreno.
Svejedno, sve ove i druge znane i neznane junake većina naroda i ne prepoznaje niti im bilo šta znače u životu i baš ih briga da li su ujedinjeni ili razjedinjeni kada su gubitnici u svakom slučaju.
Jedina dobra stvar u svemu ovome je da vreme radi svoje, dolaze neminovno neki novi, mladi ljudi a po zakonu entropije napredna vlast i Jedan i Jedini su sve slabiji i ta kula od karata srušiće se kad-tad.
Još malo će da uspeva ta bajka o avionima, kamionima, nacionalnim stadionima, prosečnim platama od hiljadu evra, spavajmo-sanjajmo i slične bedastoće a onda će neki drugi ansambl da stupi na scenu.
Ne radujte se previše, na našoj političkoj i društvenoj sceni igra se uvek isti komad, isti je zaplet i kraj. Trt, trt, trt, svastikin but, plava riba, kljukana dinastija, ujedinjenje ili cvrc…
Piše: Dragan Karalazić