Rijaliti Srbija
Koalicija Ujedinjena Srbija?! Najjača opoziciona lista?! Jel’ vi to nas zajebavate? Tačan odgovor je – privatna firma: „Đilas i uveoci“. Kao u onoj pesmici – ko je to, što je to? Pa to je zapravo Demokratska stranka prethodno razbijena u paramparčad pa ponovo sklepana od restlova u nešto što je, da se Vlasi ne dosete, koalicija različitih (?) stranaka gde je i „živi mrtvac“ DS na čelu sa predsednikom Lutovcem koji uglavnom statira u kukuruzu. O svemu odlučuje jedan čovek a taj model nam je itekako dobro poznat. Nećete se vi, dame i gospodo, tako lažno ujedinjeni ‘leba najesti od politike (ovo dame je zbog Marinike u prvom redu, njoj svaka čast ali preveliki zalogaj je zagrizla). Pokazali ste u prethodnom političkom životu da baš i ne umete to da radite, zato evo za sve vas jedan besplatan savet: vratite se vašim profesijama, obrazovani ste i pametni ljudi, materijalno obezbeđeni i gledajte svoja posla. Možda će jednog dana neki novi klinci umeti bolje (i jače i brže) da se bave politikom na način kako je to u civilizovanom svetu a to znači u javnom interesu ako dotle masovno ne završe u raznim inostranstvima a ovde ostanu samo ovi koji i danas jašu na vlasti. I neka jašu ako bolje nismo zaslužili. A kao narod, realno, nismo. Primitivni, nepismeni a kurčeviti kakvi smo u većini biramo iste takve da vode državu. Oni su mi u ogledalu. Pristojnost, saosećajnost, dobrota, poštenje i takve trice u zemlji Srbiji su beskućnici. Koga je, ali stvarno, ovde briga za demokratiju, ljudska prava, slobodu medija, za pravdu? Pitanje je naravno retoričko. Korupcija je ovde raširena kao rak u terminalnoj fazi, poput paukove mreže premrežila je celo društvo, ušla u svaku poru, zarazila gotovo svakog pojedinca i truje, polako i sigurno, pacijenta koji, jadan, i ne zna šta ga je snašlo. Ili zna ali rezonuje „hleb nasušni daj mi danas“ a sutra neka bude potop. I takvo društvo i takve pojedince bi tzv. opozicija, „ujedinjena“ i sva druga da okrene na svoju stranu koja je zapravo ista strana u odnosu na vlast ali na ovu i ovakvu vlast ljudi su se navikli a poznato je da je navika-druga priroda. Zašto bi rizikovali sa promenama kada ovako znaju na čemu su, šta mogu da očekuju od onih koji u njihovo ime donose važne odluke a šta se od od njih kao raje očekuje (da budu mirni i poslušni, da ne talasaju, plaćaju porez i glasaju koga treba). Zašto bi spali s konja na magarca bez preke potrebe. Život je kratak – nekome dopadne trtica a nekome batak ali sve je bolje nego da budeš gladan a kao slobodan, pošten, dobar čovek. More, daj ‘vamo one tri ‘iljadarke za gospodina, hvala i doviđenja. Daj da zaokružim Acu Srbina (ljubi ga majka), snimim glasački listić, predam gde treba dokaz da sam uradio ono što mi je naređeno, sutra opet na pos’o na nepostojeće radno mesto i da me Bog vidi. Lako je ovim zgubidanima iz Druge Srbije da biraju da li će za Đilasovu listu ili za „zelene“, da li za Škora ili Milicu Zavetnicu, prosečan srpski glasač nema taj luksuz, on ne misli svojom glavom – on uradi ono što se od njega traži i očekuje. A takvih je k’o u gori lista tako da neprijatnih iznenađenja za naprednjačku vlast ne može i ne sme biti. (Jel’ nekog iznenadilo i što je „naš Nole“ postao i zvanično Njegov Nole?). Ali, delije iz Ujedinjene Srbije, Đilas, Jeremić i društvo iz ćoška misle da su čuda moguća i da su oni baš taj faktor iznenađenja na predstojećim izborima. Mašu kao zastavama raznim istraživanjim javnog mnjenja kako odlično stoje kod građana a od politike raspolažu samo frazama i praznim, opštim, floskulama i samo što nisu pobedili i dokopali se vlasti uz malu začkoljicu – treba neko na tim izborima i da glasa za njih. I to je to. Ništa lakše. Prosto k’o pasulj. Da, ali u Diznilendu. U zemlji Srbiji javno mnjenje, javnost kao takva, praktično i ne postoji pa su sva istraživanja istog besmislena. Ali, čak i ovakva kakva su, ona realnija i objektivnija, pokazuju da opozicija a naročito spomenuta koalicija pompezno nazvana Ujedinjena Srbija ne stoji baš slavno u biračkom telu. U rasponu od 10-15% potencijalnih glasova u najboljem slučaju iako oni budže svoj rejting maksimalno kao i vladajuće partije, s tom razlikom što vladajući imaju resurse da tako nabildovani rejting i u praksi ostvare (na milion nezakonitih načina) o čemu junaci „najjače opozicione liste“ mogu samo da sanjaju. A kako su predloženi (nametnuti) kandidati za najvažnije funkcije u državi (Ponoš za predsednika Republike, Janković za gradonačelnika Beograda) pokazuje da nisu mnogo bolji od onih protiv kojih se, navodno, bore. Čvrsta ruka, bez dijaloga, razmene mišljenja, uvažavanje i onih koji misle drugačije). Ali zato svom snagom zauzimaju prostor na političkoj i društvenoj sceni onima koji bi možda mogli stvarno da ponude alternativu i da se suprostave „sili i nepravdi“ koja razara zemlju već punu deceniju. S takvom opozicijom Vučić i njegovi razbojnici nemaju problema, igraju u istom kolu, prepliću se, zapliću i raspliću a narod gleda ili ne gleda, svestan ili nesvestan da u toj „igri prestola“ za njega nema mesta. Poslužiće za potkusurivanje kao i svaki gubitnik. Kako god da reaguje ili ne učini ništa, najebao je. Izliv populizma, laži i obmana u mozak mu ne gine sa svih strana. Malo svetlo na kraju tunela bi mogla biti zeleno-leva koalicija Moramo (NDBGD, Zelenović, Ćuta) ali u nekoj budućnosti ako je u Srbiji bude bilo. Ono što imamo sada i ovde je „mrak i muk“. Pa onda da ne kvarimo ili …
Piše: Dragan Karalazić