Crno medijsko nebo Srbije
Od ponoći šestog decembra televizije N1 i „Nova s“ prestali su da emituju informativni program, i na zacrnjenoj slici samo su objavili poruku “Mrak u Srbiji bez slobodnih medija“. To je svojevrstan protest zbog brojnih pritisaka na slobodne medije i novinare u Srbiji. Zna se koliko mediji znači za demokratske i druge slobode, kao civilizacijska tekovina koja nema zamenu, dok se u Srbiji poslednjih desetak godina konstantno krše te medijske slobode. Sve to podseća na devedesete godine, kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić, kada su profesionalni mediji kažnjeni 69 puta, od čega najviše dnevni list “Danas“, čak 19 puta. Pred prekrašajnim sudom donosile su se brzopotezne presude, kazne 300.000 dinara, a bili su zabranjeni „Dnevni telegraf“ i „Evropljanin“, dok je „Danasu“ bilo zabranjeno da se štampa u Srbiji, pa je list dovožen iz Crne Gore.
Za ovih deset godina, kako su ocenila meritorne organizacije Srbija je pala za dvadesetak mesta po medijskim slobodama, na 79. mesto u svetu. Slobodni mediji gušeni su na razne načine, od finansijskog iscrpljivanja do otvorenih pretnji novinarima. Ove godine bilo je čak 110 pretnji novinarima, od čega posebno se izdvaja pretnja da će redakcija lista „Danas“ proći kao Šarl Ebdo. I dok su u Francuskoj milioni građana, predvođeni najvišim državnicima iz Evrope, zdušno stali u odbranu slobode medija i novinara, u Srbiji malo ko je osudio pretnje i podržao novinare.
Iako je oblast informisanja jasno regulisana Ustavom i istoimenim zakonom, a pre svega, da su mediji dužni “da istinito, blagovremeno i celovito izvešavaju javnost o najzanačajnim društvenim pitanjima“, to se nikako ne primenjuje u praksi. Štaviše, televizije na nacionalnom frekvencijom, a oko 60 odsto građana u Srbiji preko njih se informiše, debelo su se ogrešile o Ustav i Zakon.
Pod budnim okom naprednjačke vlasti unosno i neistinito informišu građane, koristeći bilo laži bilo skrivajući činjenice, a na TV Pink i Hepi česti su i pornografski sadržaji kao i govor mržnje. Od takve propagandne mašinerije ne odstupa ni javni servis, RTS i RTV, čije postojanje plaćaju sva domaćinstva koja imaju električna brojila.
Desilo se da je naprednjačka vlast preko Telekoma, koje je javno preduzeće, kupila kablovskog operatera čiji je vlasnik opet kupio dve televizije, ni manje ni više sa nacionalnom frekevencijom.
Da bi se suzbila konkurencija Telekom je platio čak 600 miliona evra za prenose Premijer lige, što je desetostruko skuplje od ranije cene koju je plaćao Sport klub.
Ni prilikom konkursa za dodelu nacionalnih frekvencija nadležna institucija, REM, nije poštovao zakon, jer su ih dobile iste te televizije koje u proteklom periodu nisu ispoštovale predviđene programske sadržaje, i umnogome obesmislili medijske i profesionalne norme.
Televizije N1 i „Nova s“ su konkurisale, ali nisu dobili frekvencije, a putem kabla ove televizije gleda oko milion građana. Vesti i informacije iz ovih redakcija tačne su, proverene, profesionalno urađene, a nažalost zbog političkih marifetluka nisu dostupne najširoj javnosti. Uostalom, o novinarskim standardima uče se i đaci od petog razreda, ali je nepojmljivo da su ti standardi u prorežimskim medijima tako nisko pali. Poređenja radi u Informer, list „Alo“ i „Dnevni telegraf“ godišnje se ogreše čak skoro hiljadu puta o istinu i novinarski kodeks. Malo li je, ali je to istina o najvećim srpskim medijima, i naravno da u ovoj neravnopravnoj borbi profesionalne redakcije televizija N1 i „Nova s“ imaju pravo da prikažu tu pravu sliku na crnom ekranu.
D.Eraković
