Rijaliti Srbija
Jadan čovek. Nije njemu lako. Pritiskaju ga sa sviju strana. Sa Istoka prete da će da zavrnu gas a sa Zapada zavrću uši i najavljuju sankcije. A tako je bilo lepo dok se moglo sedeti na više stolica u isto vreme, bilo je udobno i bogougodno. Ali, kao što znamo, sve što je lepo kratko traje i ima svoj kraj. U ovom našem (njegovom) slučaju to znači da se mora, hteli ne hteli (hteo ne hteo) brebnuti guzicom o ledinu. Jer, volimo mi Rusiju, obožavamo cara baćušku Putina, naročito On, ali ako nas Ameri i Evropska unija ture na crnu listu zajedno sa „majčicom“ najebali smo k’o žuti. Za gas ćemo se vremenom nekako snaći ali sa sankcijama država sa kojima ostvarujemo najveću privrednu, ekonomsku, finansijsku i svaku drugu saradnju plus pridruživanje EU teško da ćemo izaći na kraj i sačuvati živu glavu na svu ovu skupoću (setimo se 90-ih godina prošlog veka kada smo jedva pretekli). I tako su tabloidi, ti dobošari vladajućeg naprednjačkog režima i Ace Srbina lično, dobili zadatak da ocrne brata Vladimira Vladimiroviča, rođenog brata ej bre, da ga predstave kao najvećeg neprijatelja Srbije i Srba koji prodaje Kosovo za tamo neki Donbas, zabija nož u leđa našem besmrtnom predsedniku a dok nije stigla direktiva sa najvišeg mesta i dok je zlikovac iz Kremlja bombardovao i rušio gradove jedne suverene zemlje, pravoslavne (prc) Ukrajine, i ubijao žene i decu bio je super heroj, branitelj pravoslavne duhovnosti (bla,bla) i sve tako bogznakako jer je takva bila prethodna naredba. I onda je ovaj naš (ime mu se ne pomenulo) rešio da se obrati javnosti, što retko, gotovo nikada ne čini jer obično sedi sam i nespokojan u frižideru i da nam saopšti onako urbi et orbi (gradu i svetu) kakve ga sve brige more i šta mu je činiti a šta ne činiti u ova kokuzna vremena. Međutim, posle još jedne neprospavane noći Prvorođeni se predomislio i odložio obraćanje za nedelju dana. Dobio je poziv koji se ne odbija od kancelara Nemačke her Šulca da oma dođe na konsultacije (zajedno sa Kurtijem), što u prevodu znači dodatno šljepanje po guzici a u cilju izvođenja na pravi put zabludelih serbskih ovčica i njihovog ovna predvodnika. Ako hoćete da se priključite zajednici demokratskih država (EU) i slobodnom svetu onda morate (moraš Aco) da uskladite svoju spoljnu politiku i da budete u istom stroju sa svim evropskim i ostalim civilizovanim državama i da uvedete sankcije Rusiji i da je se pride odreknete tri puta za noć a srebrnjake ćete dobiti kasnije, možda. Videćemo šta će sveže izabrani a stari predsednik Srbije sa podrškom dva miliona budala (pardon, glasača) da odluči iako bi takvu sudbonosnu odluku trebalo da donesu narodni predstavnici u parlamentu ili čak i narod sam na referendumu. Na Istok ili na Zapad, zar to nije malo prevelika goveđa glava za jednog mačka pa bio on i Jedan i Jedini AV? Mi se kao država i društvo, evo već 30 godina, nismo odlučili na koju ćemo stranu, kojem ćemo se carstvu privoleti, a sada o tome treba da prelomi jedan čovek. I ljudi, običan svet, su zbunjeni : jel’ mi i dalje treba da volimo Rusiju i Putina ili nismo baš normalni zato što mislimo da među državama, političarima i pripadajućim biračima postoji nešto što se zove ljubav a ne tek goli interes? A i sami smo se, svesni naravno svog interesa, raštrkali po belom svetu i to upravo po tim mrskim zapadnim meridijanima, od Nemačke do Australije. Rusiju možda nosimo u srcu ali pare držimo u švajcarskim bankama. Tu nezdravu emociju prema jednom diktatoru i njegovom ozloglašenom režimu pothranjivao je i ovaj naš diktator-početnik (u mladosti je bio četnik-početnik pa je napredovao i postao predsednik Srpske napredne stranke, potom i države, zlo i naopako) i svi mediji srbijanski su dobrano odradili prljavi posao u tom smislu i u tom, ispostavilo se pogrešnom, pravcu i teško je sada mozgove isprane ničim izazvanim rusofilstvom popuniti vrednostima zapadnih demokratija kao što su ljudska prava, sloboda govora, objektivni mediji, pošteni izbori i takvim tricama. I zato oni uzvici iz naslova jer naravno da boli i tek će da boli. Prenemaganje i glumatanje tu ne pomažu iako ovdašnje pučanstvo pada na to, uglavnom. Opiranje je takođe problematična reakcija jer je poznato da ako se opireš i odlažeš neizbežno dublje će ti ući ono št nikako ne želiš da ti uđe, gde već uđe. Ipak nekako i jeste najpoštenije da On na svoja leđa (hm, leđa) primi i najveći teret ove nove realnosti u kojoj se ceo svet obreo jer je sam tako hteo-da bude sve i svja, da bude najlepši, najpametniji, najvredniji, da bude „istorijska ličnost“ a mi, sirotinja raja, smo ga i dosad primali na sve moguće načine, i spreda i straga, tako da smo tu pesmicu naučili napamet:
Uf – samo da ne bude gore
Jao – spasa nam nema – propasti ne možemo
Joj – ne može nam niko ništa (jači smo od sudbine)
I kao refren: Nas i Rusa – trista miliona!
I sve tako, mazohistički, u krug.
Piše: Dragan Karalazić