Maske su (odavno) pale
Dugo naprednjačko predskazanje da će Šabac pod njihovom vladavinom postati „grad budućnosti“ u potpunosti se ostvarilo. Za gradonačelnika, sa osmehom poput facijalnog grča (jer sve je kod njega lažno pa i osmeh), i njegove bliže saradnike. Uključujući i one „nevidljive finansijere“ izborne krađe kojima se taj posao višestruko isplaćuje. Iz budžeta grada, naravno!
Međutim, sasvim je vidljivo da u tom i takvom, naprednjačkom, Šapcu danas vlast nije zainteresovana za „ubogu“ sirotinju. E, toj i takvoj sirotinji gradonačelnik je uskratio sve što je mogao. Na primer, Šabački vašar je bila jedna od prilika da se „obrne“ neka kinta i da se, koliko toliko, mirnije dočeka zima. Ali ono što je dozvoljeno drugim mestima po Srbiji u Šapcu je zabranjeno. Da se građani Šapca što više ponize i naravno, koliko je moguće, osiromaše.
Komadant Štaba za vanredne situacije, koji, uzgred rečeno, nije preduzeo nikakve mere da se epidemiološka situacija u Šapcu bar malo ublaži (a mogao je i morao je), što znači, narodski rečeno, „pustio je grad i građane niz vodu“ pa ko preživi, uskratio je tako „sirotinji“ priliku da bar nešto zaradi. Ali je zato omogućio sebi da se fotografiše sa „prestolonaslednikom“ i tako, indirektno, nama (a naročito onima iz povereništva GO – mada njima „puče prsluk“) pokaže ko „stoji“ iza njega. Na sred, godinama osporavanog trga (znate već ono sa javnom garažom), i bez maski! Naravno, svima je jasno da je i to „slikanje“ obična farsa kao i sve drugo što gradonačelnik radi.
Ako sad analiziramo ko je najviše „nastradao“ odlukom gradskih čelnika da se ni jedna od malogospojinskih manifestacija ne održi zaključićemo da su to, Romi, sitni trgovci, zanatlije, ugostitelji, poljoprivrednici… Dakle svi oni koji su, pokazalo se, „laki da priđu k Rumenci“ i da ukažu „poverenje“ crvenim novčanicama na izborima.
Ovim i ovakvim činom građani Šapca su u potpunosti poniženi ali i pripremljeni i prinuđeni da na sledećim izborima ponovo „prodaju“ svoj izbornu volju. Jer ključ pobede leži u sve većoj bedi ljudi koji će, po principu daj šta daš (a što i oni drugi ne daju), ponovo izneti na tržište svoj glas i „prodati“ onima koji im ponude par hiljada dinara, kesu nekih životnih potrepština ili obećaju posao, naravno, u državnoj službi.
A kad smo kod „kese“ odavno nismo videli, recimo, Mila Stojinovića ili Svetlanu Stanković kako sa kutijama, takozvane humanitarne pomoći, obilaze siromašne porodice. E, ovo može da znači: ili da u naprednjačkom Šapcu, „gradu budućnosti“, više nema sirotinje ili da su se pomenuti „humanisti“ uljuljkali u udobne fotelje očarani pozamašnim platama pa im se više ne haje (da ne upotrebim neku drugu reč, recimo: zabole ih…) za sirotinju – procenite sami.
Pomoći i paketa više nema ni iz Udruženja penzionera čiji se predsednik, takođe, „zabio“ u privilegije visoke funkcije i udobne fotelje, sa sve rođenom unukom. Uz „pristojnu“ apanažu. Uz objašnjenje da nama, penzionerima, bude bolje. Jer, ako je dobro njemu, dobro je sigurno i nama sa sramotno malim penzijama.
I, sad, kad verujem da su stvari potpuno vidljive i jasne, javno postavljam pitanje svima vama: komšijama, prijateljima, školskim drugovima, poznanicima ali i svima koji u Šapcu živite – dokle ćete da ćutite i trpite da vaš grad, iz dana u dan, sve više postaje „grad (mračne) budućnosti“!
Nema opravdanja za ravnodušnost, popustljivost, snishodljivost, neodlučnost, malodušnost, strah, jer došlo je vreme kada se ovoj „nemani“ moraju pokazati zubi. Imali ste godinu dana da vidite ko su, šta su, koliko su nesposobni, bahati, netolerantni, samoživi i koliko su štete gradu napravili. Nema više čekanja!
ONI ILI MI, MARŠ IZ ŠAPCA
Ivan Kovačević
Fotografije napravljene pre nego što su se „kupljenim“ glasovima naprednjaci smestili u udobne fotelje uz mesečne plate koje ova sirotinje ne može da zamisli da skupi ni za godinu dana…
