Rijaliti Srbija
Igrala je, za promenu, naša vrla opozicija a uz dobranu pomoć publike i ofanzivno i na momente lepo za oko ali se na kraju tekme našla u zaleđu i golovi koje je postigla nisu priznati (VAR se baš nešto, sasvim slučajno naravno, pokvario, „zaglupeo“ kada je bilo najvažnije), mahači su visoko podizali svoje zastavice a glavni sudija je svaki put jedva dočekao da svira ofsajd (of side – zaleđe) i na kraju ispade da ste džaba krečili građani i građanke zemlje Srbije da prevrne (a neće nikad), dobro ste navijali ali očito to nije bilo dovoljno da pogurate ekipu opozicionih igrača sastavljenu uglavnom od narodnih poslanika u dresovima bez klupskih (partijskih) obeležja do boljeg rezultata i tako je i ova utakmica protiv favorizovanog tima naprednjaka izgubljena. Bilo je tesno ali poraz je poraz pa makar i sa minimalnim rezultatom.
Tri meseca šetnji pod nazivom „Srbija protiv nasilja“ sa zahtevima za ostavkama ministra policije i direktora BIA, smena rukovodstva RTS-a i članova REM-a, oduzimanje nacionalnih frekvencija (javnog dobra) TV Pink i TV Hepi nisu postigle svoj cilj iako je bilo šansi, poneka stativa ali pomenuti ofsajdi i nedostatak „sportske sreće“ koja samo hrabre prati ponekad učinili su da na semaforu ostane nula za tim Mi a Oni su mogli da upišu bilo koji broj jer im se može.
Razvlačili su igru uzduž i popreko, igrali grubo na svakom delu terenu dok su „opozicionari“ bili k’o curice, sve fer i pošteno, čekajući da prođe dugo toplo leto i da ove nesnosne vrućine umore ljude što i jesu, da im dosadi da šetaju a da su pravi razlog tog vikendaškog koračanja skoro pa i zaboravili, od rasprave o nasilju, uzrocima i posledicama tragičnih događaja s početka maja u Narodnoj skupštini napravili su još jedan rijaliti šou i učinili da sve ostane isto, kao da se ništa nije dogodilo ili, ako je to ikako moguće, da bude još i gore nego pre.
Momentum da se utakmica, možda, prelomi je prošao nepovratno nakon demonstracija koje su usledile nakon fijaska naprednog kontramitinga, kada je bilo i volje i želje i energije da se dadne taj jebeni gol, zgoditak koji bi značio da sve što se radi na ulici, na tribinama i na terenu ima smisla ali jbg. nije bilo veštine, prstohvata sreće ili ko zna čega da se tako nešto desi i tu smo gde smo sada, na početku i opet razočarani manje – više s pravom.
Mada, nije realno ni bilo za očekivati bilo kakvu pobedu protiv prejakog protivnika. Kapiten zlih majstora političkih i inih igara, velemajstor AV koji je bio i sudija na terenu i u VAR sobi i kontrolor i delegat i vođa svojih navijača, opet je obrnuo igricu i zato je ishod po običaju bio onakav kakav je bio unapred poznat.
Sa tolikim resursima to nije bilo nimalo neočekivano. Ogroman novac, što iz budžeta a što iz sive zone, gotovo sve medije, tajkune domaće i strane i političku podršku i sa Istoka i sa Zapada, sve je to On imao na svojoj strani plus mafijašku mrežu koju je ispleo po celoj državi a od društva stvorio zbir korumpiranih i zastrašenih pojedinaca (čast izuzecima) nesposobnih i nevoljnih da učine bilo šta da se užasno stanje stvari promeni.
I onda je u „zaustavnom vremenu“ zabio gol sa pola terena – ukinuo je, kao gumicom izbrisao, tzv. Anketni odbor Skupštine Srbije koji je trebao da utvrdi okolnosti koje su dovele do dva nezapamćena masakra, u OŠ „Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca i Smedereva, a kao razlog za prestanak rada odbora koga su osnovali narodni poslanici većinom u Parlamentu navedeno je, što je posebno ljigavo ali je u stilu Prvorođenog, protivljenje roditelja pobijene dece iz „Ribnikara“ jer, zaboga, šteti istrazi nadležnih organa.
Kojoj, bre, istrazi?
Počinioci su poznati, uhapšeni su pošto su se predali i priznali su krivicu koja je ionako nesporna i to je to. Anketni odbor je trebao da otkrije da li su državne institucije i organi odgovorni za ono što se dogodilo, gde su bili propusti ako ih je bilo i da predloži mere prevencije da se slične stvari ne bi dogodile i u budućnosti.
Ali, veliki majstor Aleksandar Nenadjebivi ne bi bio to što jeste kada ne bi svaku utakmicu završio sa golom u mreži mnogo slabijeg protivnika. I zato on ostaje na svom vrhovnom mestu do daljnjeg a opozicija (šta god to bilo) i svi mi, takođe do daljnjeg, ostajemo zamrznuti u zaleđu.
Piše: Dragan Karalazić
