Reči nedostojne predsednika države
U drevnoj biblijskoj priči od Reči sve počinje: „ Sve je kroz nju postalo… U Njoj beše život, i život beše videlo ljudima…” Naravno ovde se pominje i Bog, ali jasno je da reč nije samo lingvistička i stilistička kategorija. Ona je to mnogo više, i služi i kao smisao, cilj i uteha, ali, nažalost služi i kao oružje, izaziva mržnju, jarost i bes…
Elem, baš neko čija bi reč trebalo da nosi vrednost i ima opšte značenje, postaje nekakva izlizana floksula, u poslednje vreme kod predsednika države to je salva uvreda, kletvi, laži…
Zalud, posle svega što se desilo, sa tragičnim gubitkom najvrednijih, mladih života, predsednik poziva na dijalog. Nema dijaloga kad on vodi razgovor sam sa sobom. To je bilo vidljivo još kao mladi Šešeljev aktivista, koji je uveo pogani govor u Srbiji, pa onda onaj koji je ugušio slobodne medije kao ministar informisanja devedesetih godina…
Psihologija objašnjava ličnost po doslednosti u ponašanju, a time i u govoru, sem kada se radi o obmanjivanju. Nekako čudno sada deluje da je početkom dolaska naprednjaka na vlast govorio i da će oni “sami otići” ako građani ne budu zadovoljni, i ako Srbija ne ide u dobrom smeru. A posle dugih 11 godina naprednjačke vlasti Srbija je, ako je po rečima istih tih naprednjaka, na ivici građanskog rata.
I samo oni uveliko doprinose verbalnom nasilju koji je uvod u fizičko nasilje. I to po vatrenim govorima u Narodnoj skupštini, tzv. debatama na javnom srevisu, bahatom vređanju i poniženju građana i opozicije na protestima protiv nasilja. Pri tom ne prezajući od očitih laži.
Tako izvestilac o REM-u Nebojša Bakarec izvrće tezu da su nerede na šabačkom mostu, 27. novembra 2021, izazvali opoziocini građani koji su čekićima napali aktiviste SNS. Te poražavajuće slike bahate vlasti videla je cela Srbija, a, eto, opet predsednik tobož svih građana, ustvrdi da je uskraćeno elementarno pravo na slobodu kretanja, pored ostalog i bageru, a da su korišćeni „samo“ gumeni čekići.
Ni nedavno obraćanje predsednika Vučića novinarki N1 Jasmini Dobrilović mu ne služi na čast, nazivajući je „ostrašćenom novinarkom“. Frojd bi se zapitao nije li time rekao i sve o sebi, jer do sada je predsednik bio samo predsednik jedne stranke u besomučnoj borbi za očuvanje vlasti. Otuda odbrana “Jovanjice”, na primer “šta je to jedna tona marihuane, nije deset tona“; nekritička odbrana bišeg ministra policije Nebojše Stefanovića a pri tom uzbunjivač iz “Krušika” Aleksandar Obradović nazvan pogrdnim imenima dok već četiri godine čeka da tužilac formira predmet; odbrana direktora fabrike municije u Lučanima uz vidni nedostatak empatije za porodice stradalih radnika…
Zapravo predsednik države, koji bi trebalo da je oličenje državnog jedinstva, nikada nije dao pravi intervju nekom novinaru iz profesionalnih medija. Njegov govor svodi se na gostovanje kod prorežimskih medija, gde sam sebi postavlja pitanja, i gde obavezno ne govori o onim bitnim i za javnost aktuelnim temama. Nema jasnog odgovora na zahteve sa protesta „Protiv nasilja u Srbiji“, kao ni odgovora na brojne afere i kriminal u koji je upletena sadašnja vlast: banda Veljka Belivuka, odgovornost za stanje u EPS, “Telekomu”, zdravstvu, školstvu, šta je interes države u Beogradu na vodi, šta je sa tajkunima iz ešelona SNS: Veselinovićem, Radoičićem, Kokezom, Milenijum timom, trgovcima oružjem…
Za neku bolju Srbiju itekako mora da se razgovora, ali to je razgovor sa idejama, sa odgovornim i stručnim ljudima. Za sada toga nema.
Dragan Eraković
