Smeta mi svakodnevni i uobičajeni nivo opštenarodne komunikacije. Toliko uvreda na svakom koraku i u svakom obraćanju, neistina, neargumentovanih optužbi, mržnje, nepristojnosti, neodmerenosti, primitivizma, vulgarnosti. Pitam se da li ti ljudi, čiji mi nivo javne komunikacije baš smeta, tako razgovaraju i sa svojim roditeljima, braćom, sestrama, sa svojom decom, prijateljima, na kućnim okupljanjima, slavama i rođendanima. Posebno mi smetaju prostakluk i mržnja, koji ponekad isijavaju iz svake izgovorene ili napisane reči, nepotpisane, ili potpisane, svejedno.
Davno, u školi učili smo i pevali “Odu radosti”, napisanu krajem osamnaestog veka, koja govori o radosti koja povezuje ljude i poziva čovečanstvo na bratstvo, jednakost i solidarnost. Prisetimo je se:
“Radost iskra sve lepote,
Kćeri iz Elizija.
Opojna ti moć krasote,
Uzvišena misija.
Tvoje snove vežu niti,
Što rastavi moda zla.
Svi će ljudi braća biti,
Krilo tvoje spajat zna.
Od te davne revolucionarne ideje nemačkog pesnika Fridriha Šilera, koja slavi ideale bratstva i ujedinjenog čovečanstva, prošlo je skoro dva i po veka. I ko zna koliko će još vremena proći, a da “Oda radosti” ostane utopija. Možda čovečanstvo i nije dostojno ove pesme i njenih poruka. Možda je svevremena i večita samo moda zla, mržnje, nesporazuma i ratova.
Ipak, ne smemo se sa tim zauvek pomiriti.
Tišina
Osim tih što se svađaju i vređaju, mnogo je i onih koji ćute. Kao da se sve ovo dešava nekom nepoznatom i nedostižno dalekom, a ne svima nama. Da li je ćutanje znak simpatije, prihvatanja i odobravanja, ili možda nezainteresovanosti, poraza ili nemoći, neslobode, svejedno.
Ne volim ljude koji ćute i onda kada mnogi od njih imaju šta da kažu. Čekajući da neko treći rešava naše živote; sa obrazloženjem da dobro nikada i nije bilo, kao i da možda može biti još i gore. Ne bih širio priču, ograničavam se na ono u čemu sam proveo ceo radni vek, meni dragu srednjoškolsku prosvetu.
Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu usledio je i bojkot mnogih srednjoškolaca. Jedan deo gradiva te okrnjene školske godine prenet je u narednu, da se nadoknadi propušteno. To je sa već ionako pretrpanim školskim programima nemoguće. I učenici i njihovi profesori nalaze se u nerealnim ulogama. Ni jedni ni drugi ne mogu da valjano odrade projektovano. Na štetu društva u celini. Mislim da su profesori ti koji bi trebali da se oglase. Studenti su tražili procesuiranje pada nadstrešnice, a srednjoškolci ih opravdano podržali. Nedopustivo mi je da za tu podršku učenici danas ispaštaju. Problem nadoknade mogao bi i morao bi biti rešen mnogo kvalitetnije. Zajednice srednjih škola nisu se oglasile ni nakon tragedije u Ribnikaru, ni nakon tragedije pada nadstrešnice, konačno nisu dale svoj predlog saniranja problema nerealizovanih časova. Odlični učenici ne stižu da savladaju ispredavano gradivo, a oni koji nisu nikada mnogo ni učili, ne sekiraju se, naprotiv ovo im možda više odgovara.
Reforma školstva potrebna nam je i bez trenutno dodatih problema. A prosvetni radnici vazda pristaju na sve što im se nakaradno nametne, institucijalno ćute. Siguran sam da će loše posledice ovakvog školstva potrajati i da je to jedan od veoma velikih problema našeg društva. A što je najgore, ćute i drugi, ne rešavajući svoje narastajuće probleme. Sveopšta tišina koja smeta. Tišina onih koji su se predali.
“Većinu važnih stvari u svetu postigli su ljudi koji nisu odustajali kada se činilo da uopšte nema nade.”
Dejl Karnegi
