Uz Svetski dan slobode medija
Dok gotovo celi svet na pristojna način obeležava Svetski dan slobode medija, u Srbiji je muk! Prethodnih godina bio je tradicionalni protest zatamnjivanjem ekrana ili „ćutanje kao gromoglasna tišina medija“ u Srbiji, a nekako je i to polako utihnulo. Srbija je po medijskim slobodama na 93. mestu, dovoljno za tugu i opomenu. Uprkos donetoj Medijskoj strategiji u kojoj je učestvovala Evropska unija uz lažno odobravanje vlasti u Srbiji, medijske slobode sve su ugroženije. A po Ustavu i Zakonu o informisanju svi mediji dužni su da istinito, pravovremeno i celovito informišu građane! Toga u Srbiji nema, a na prste se mogu izbrojati profesionalni mediji od oko dve hiljade njih. Zato i nije čudo prava poplava kriminala, korupcije, primitivizma, lažnih vesti, pornografije, govora mržnje, presuda pre suda…
Na sugestije iz Evrope ovde je načelno ukinut udeo države u medijima, i prešlo se na finansiranje po projektima. Ali, kao što je u ogromnom broju slučajeva i ti konkursi se na svaki način izigravaju, pa najveći deo sredstava dobijaju prorežimski mediji. Najveći broj građana, oko 60 odsto, informiše se preko elektronskih medija, upola manje preko štampanih medija, a ostatak preko društvenih mreža(prema podacima „Nedeljnika“). A sad ako RTS, kao najmoćniji medij dostupan u sva domaćinstva u Srbiji, i koga finansiraju građani, ne obavlja svoju zakonsku funkciju, onda i većina drugih medija ne obavlja svoju zakonsku obavezu. Za proteklih nekoliko godina ukupni tiraži dnevnih listova u Srbiji su upola smanjeni, na oko 220.000 primeraka. Najveći broj primeraka pripada tzv. tabloidima, a oni su dobrano uneli zlu krv u srpsko novinartsvo, i laži doveli do svakodnevne prakse. Savet za štampu beleži da Informer, Alo, Dnevni telegraf se skoro do hiljadu puta godišnje ogluši o Kodeks novinarstva. Pokazalo se da država i dalje ima veliki upliv u „Politiku“ i „Večernje novosti“, Tanjug je trebalo da bude izbrisan iz evidencije medija ali se volšebno održao uz pomoć države. I sad, o galimatijasu u sferi medija svedoči i odbijanje štamparija da štampa novi dnevni list “Nova“, i to po većoj ceni od tržišne. Navodno nemaju kapaciteta, a potrebno je reći da su, na primer, posle smrti Josipa Broza „Politika“ i „Novosti“ štampani u milion primeraka. Postojeće štamparije za jedan čas izbace oko 45000 primeraka, pa je pitanje ko se to toliko plaši vlasti. Postoje raniji primeri zabrane „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ iz 1998. godine, a „Danas“ je štampan u Crnoj Gori i dovožen u Srbiju. To je vreme kada je ministar informisanja bio Aleksandar Vučić. Opet je tu isti akter, ali na još većem položaju i poznat po urušavanju svih institucija u Srbiji, pa je krajnje upitno koliko su mediji ovde slobodni. O tom medijskom mraku svedoče i nerasvetljena ubistva Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića… Posle ubistva novinara u Slovačkoj pala je čitava vlada, a izuzev nekih autokratskih režima, kao što su Saudijska Arabija, kada je novinar Ahmed Kašogi bukvalno raskomadan u njihovoj ambasadi u Istambulu, Turske, Mađarske, Rusije, Kine, u ostalom delu sveta mediji su daleko zaštićeniji, i prihvaćeni kao osnovni uslov i merilo demokratije.
D .Eraković
