Po definiciji, trilema je situacija izbora između tri opcije, od kojih ni jedna nije idealna. Verovatno niste čuli za Minhauzenovu trilemu, filozofski stav po kome je nemoguće dokazati bilo koju istinu, čak i u logici ili matematici. Ova trilema ime je dobila po Baronu Minhauzenu, koji je navodno izvukao iz močvare sebe i konja na kome je jahao, vukavši se za sopstvenu kosu.
Živimo u svetu trileme da li je ispravnije biti na strani vlasti, protiv nje, ili uzdržan. Sve i da je nekako ipak moguće dokazati ispravnost jedne od ove tri mogućnosti, postavlja se pitanje zar je to najvažnije pitanje i smisao naših života. Umemo li da iskoračimo iz ove pogrešne i nepotrebne trileme u neki drugi, lepši i bolji dijalog i život? U svet u kome odnos prema vlasti nije najvažnije pitanje, nekima i jedino, gorući smisao života. Svet na koji smo izgleda zaboravili. Gde su muzika, slikarstvo, književnost, nauka, sport, putovanja, šume, livade, mora, reke i planine, ljubav iznad svega? Umemo li da se radujemo još nečemu osim dokazu ispravnosti naših političkih ubeđenja? Ili tugujemo u njihovom porazu. Moramo li se baviti politikom, ili smo inače neuki i neobrazovani. Jer etimologija nam poručuje da reč “idiot“ potiče od grčke reči „idiotes“, što je prvobitno označavalo privatno lice, običnog čoveka, osobu koja ne učestvuje u javnom životu, neuku i neobrazovanu, za razliku od onih koji su se bavili politikom. Naprotiv, čini mi se da su se danas mnogi neuki i neobrazovani “uselili” u politiku i u njoj nepristojno razbaškarili, dok bi mnogi učeni i obrazovani da sačuvaju svoju privatnost i istovremenu običnost i posebnost, ne baveći se previše politikom. Problem je u tome što u ovim našim teškim vremenima bavljenje politikom postaje moralni čin i obaveza onih koji svom društvu žele dobro. Ne bi li bilo bolje da živimo život u kome je od učenih i obrazovanih dovoljno da se bave onim u čemu su učeni i obrazovani? I da im je to omogućeno bez obzira na različita politička opredeljenja.
Mislim da nam predstoji borba baš za takvo društvo u kome ćemo imati pravo na običnost i privatnost, a da to ne bude ruženo i kritikovano. Svako da se bavi isključivo i odgovorno svojim poslom, zanatlije zanatima, zemljoradnici zemljom, sportisti sportom, umetnici umetnošću, boemi boemijom, prosvetari prosvetom, naučnici naukom, i jedino političari politikom; naravno, samo oni političari koji zaista umeju da se bave politikom u korist svih. Kada pitanje da li smo za vlast, protiv nje, ili uzdržani, više neće biti centralno i presudno; kada ćemo ga zauvek izbrisati i zaboraviti. Za sada stvari stoje tako da svi koji nisu bili eksponirani protivnici aktuelne vlasti, kada dođe nova, mogu bez razmišljanja da “pakuju kofere” ; ma koliko da su bili stručni i odgovorni u poslu kojim su se do tada bavili. Za moga života ni jedna dolazeća vlast nije propustila da, gotovo bez izuzetka, podeli svoje građane na “naše” i „njihove“. I dok je tako, ovo naše maleno društvo mora tavoriti i biti u večitim i nerešivim problemima.
Nije li bolje, umesto političkih nadmudrivanja i trileme da li smo za vlast, protiv, ili uzdržani; umesto večite, nepotrebne i pogrešne podele na “naše” i “njihove”; uvreda, napada i vulgarnosti na javnoj i političkoj sceni, biti u nekom svetlijem, bezbrižnijem i prirodnijem svetu.
Živeti sve ono drugo. I drugima dozvoliti da od vašeg drugog žive drugo. Možda, za početak, pevušiti refren pesme “Na bogojavljensku noć”, našeg voljenog i neprevaziđenog muzičara i majstora rime, Đorđa Balaševića:
“Oni ne pričaju o njoj
a ja se ne raspitkivam
ukrstim politru i noć
i tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče
moja me senka spotiče
al ništa me se ne tiče
i malo šta me pomera i dotiče
sem možda nje.”
Glasajmo za sve ono drugo.