(jedno razmišljanje dok prolazim kroz portal sa badnjakom na ramenu)
Jedna od mnogih zamki u kojoj se savremeni čovek lako nađe jeste poistovećivanje tradicije sa tradicionalizmom. Iako zvuče slično, te dve reči ne znače isto, a razlika između njih je, u crkvenom iskustvu, presudna.
Tradicija u Crkvi nije čuvanje pepela, nego prenošenje ognja. Ona nije arhiv, nego život. Ona je živo pamćenje Crkve koje se neprekidno predaje. Ne kao muzejski eksponat, već kao stvarnost koja se živi „danas“. Zato Crkva nije zarobljena u prošlosti, već je uvek savremena: svaki Božić je ovaj Božić, svaka Liturgija je ova Tajna večera.
Tradicionalizam, naprotiv, javlja se onda kada se forma odvoji od smisla. Kada običaj počne da se brani kao vrednost po sebi, čak i onda kada više ne svedoči ništa. Tada tradicija prestaje da bude put i postaje ideologija. A ideologija uvek traži spoljašnje znakove: glasnost, nametanje, demonstraciju pripadnosti, ali retko traži unutrašnje preumljenje.
U tom ključu, Badnji dan može biti ili živi uvod u Božić, ili simbolički spektakl bez centra. To ne zavisi od običaja, nego od načina na koji im prilazimo.
Običaj nije dogma
Slična zamena događa se i onda kada se običaji počnu doživljavati kao dogme. A to je, bogoslovski gledano, veoma opasno.
Dogma je ispovedanje istine vere: da je Bog postao Čovek, da se ovaplotio, da je ušao u istoriju radi našeg spasenja. Dogma je ono bez čega hrišćanstvo prestaje da bude hrišćanstvo.
Običaji, naprotiv, nastaju kao odgovor naroda na tu istinu. Oni su kulturni, istorijski, lokalni oblici u kojima se vera ovaploćuje u svakodnevici. Zato se običaji razlikuju od kraja do kraja, od veka do veka, a vera ostaje ista.
Problem nastaje onda kada se redosled obrne: kada se običaj proglasi suštinom, a dogma gurne u stranu. Tada je moguće da se badnjak poštuje više od Hrista, da se „srpstvo“ pominje češće od Jevanđelja, i da se praznik slavi bez Praznika.
Smisao kao kriterijum
Zato je dobro sebi postaviti jedno jednostavno pitanje: da li nas ovo što radimo vodi ka Hristu ili nas zaustavlja na sebi samima?
Ako običaj vodi ka blagodarnosti, smirenju, zajednici, radosti, onda je živ. Ako nas čini grubljim, glasnijim, samouverenijim u sopstvenu „ispravnost“, a ravnodušnim prema drugom čoveku, onda je nešto pošlo naopako.
Tradicija uvek vodi ka zajednici. Tradicionalizam deli.
Dogma otvara Tajnu. Običaj je samo jezik kojim tu Tajnu pokušavamo da izrazimo.
Povratak centru
Zato se i vraćamo na početak: Badnji dan nije sam za sebe. On ima smisao samo ako vodi ka Božiću. Kao što i tradicija ima smisla samo ako vodi ka Hristu.
Sve ostalo: drvo, slama, trpeza, pesma, lepo je i važno, ali nije centar. Centar je Onaj Koji dolazi tiho, nezaštićen, bez spektakla. I čeka da li ćemo Ga dočekati kao Boga ili samo kao povod.
A možda je upravo to najveći ispit ovih dana: ne koliko smo verni običajima, nego koliko smo otvoreni Tajni koju običaji pokušavaju da najave.
Jovica Radović
