NIKO
U tvojoj sobi sumrak noktima
tiho nagriza stvari.
Koraci ispod prozora,
bez putokaza, nalaze prolaz
u nevidljivi život.
Dok vrtiš neposlušan uvojak kose,
na sličan način i svet se premotava.
Neko ponovo ulazi u tvoju dušu
s koferom punim isplakanih metafora.
Ljubav peče kao zeleni plamičci koprive.
Tihi trenuci caruju,
smeši se mesec nad gradom
i budno motri na omađijani svet.
Ti ne primećuješ to. Čitaš.
„Ah, kako očajanje u pesmi
može da prija“, kažeš.
Ja sam Niko.
I sve ti ovo govorim da upamtiš:
Moraš sama otkriti formulu koja poništava bol.
Oslušni vetrić u lišću pored prozora.
To sam ja.
Poslušaj tišinu dok između zidova raste noć.
Neko je u njoj i sluša tvoje disanje.
JA SAM TIŠINA
Život
ispunjen
nostalgijom
za životom.
Ljubav
ne prestaje
da krči put ka drugoj
ljubavi.
Na poslužavniku vremena,
sve je u svemu,
ništa ne živi samo za sebe.
Ja sam tišina i živim u drugima.
Morao sam da zaboravim ko sam,
svoje ime, jezik i svoju patnju.
Tvojim prstima dodirujem stvari.
Tvoj glas čujem na svakom mestu.
Ali ostajem nem kao
drveće na mesečini –
i u meni odzvanja nečija neopisiva radost.
