ZAPISI IZ POMRAČENE ZEMLJE
Napad na ekipu N1 u Beogradu nije samo incident. To je ogledalo stanja u kome se srpsko novinarstvo našlo: uplašeno, razbijeno i duboko podeljeno do mere da više ne reaguje ni kada bi pala krv na asfalt. Najuznemirujuće u svemu nije sam napad već tišina koja ga je ispratila.
Jer, dok su građani očekivali osudu dobar deo medija se pravio kao da se ništa nije dogodilo. Posebno oni koji su, na papiru, „slobodni“, a u stvarnosti su slobodni samo od profesionalne obaveze da budu ljudi. Napad se nije dogodio u mračnom hodniku, dogodio se svima pred očima. Ispred Narodne skupštine. A ipak, mnogi su odlučili da gledaju u stranu ili u zemlju.
Međutim, najveća je tmina u lokalnim sredinama. Tamo se najbolje vidi koliko je medijski prostor zarobljen. Lokalni portali i televizije, finansirani iz budžeta koji kontroliše Srpska napredna stranka, ne samo da nisu osudili napad oni ga ni ne registruju. Kao da se dogodio na drugoj planeti. Kao da se tuđa kamera ne računa, kao da tuđi mikrofon ne zaslužuje zaštitu, kao da tuđi novinar nije novinar.
Ako pogledate vesti i objave šabačkih medija sve će vam biti jasno. Tamo svega ima samo ne solidarnosti prema kolegama.
I onda se postavlja pitanje: da li je ovo samo kukavičluk ili je u pitanju sistem u kome je ćutanje postalo valuta? Valuta kojom se kupuje mir, budžetska dotacija, pristup funkcionerima, lokalna politička naklonost i mogućnost da se dobro i lagodno živi. U takvom sistemu, napad na „one druge“ nije razlog za brigu, nego za olakšanje: „Danas njih, sutra možda nas, ali sutra još nije došlo.“
Novinarstvo bez solidarnosti prestaje da bude profesija. Postaje uslužna delatnost svako za svog gazdu, svako za svoj interes, svako u svom staklenom zvonu. A u tom zvonu je tiho, vrlo tiho. Tiše nego što bi smelo da bude.
U lokalnim sredinama, to odsustvo reagovanja dobija i groteskne razmere. Mediji koje finansira Srpska napredna stranka u potpunosti ignorišu napad, kao da se radi o nečemu što je nevažno, irelevantno, ili još gore kao da se radi o pravednoj kazni za neposlušne. Oni koji bi morali da razumeju da je napad na jednog novinara napad na sve, ponašaju se kao glasnogovornici, ne kao kolege.
Ta vrsta selektivne solidarnosti zapravo je odsustvo svake solidarnosti. I nije slučajna. Ona je rezultat godina navikavanja na to da se „reaguje po potrebi“ a potreba se meri blizinom vlasti i debljinom budžetskih dotacija. Ne reaguje se na princip, već na signal.
I tako dolazimo do apsurda: prorežimski lokalni mediji ne samo da ne vide napad na kolege, nego ga ne bi osudili ni kada bi se dogodio ispred njihovih vrata. Jer bi čekali znak, ne od savesti, nego od centrale.
U međuvremenu, profesija se raspada. Jedni su mete. Drugi su statisti. Treći su navijači. A publika je prepuštena medijskom pejzažu u kome se glasovi gase jedan po jedan, a tišina raste kao nova valuta političke lojalnosti.
A vlast? Vlast zadovoljno posmatra i trlja ruke. Jer kada novinari ćute, vlast govori najglasnije.
Redakcija “Podrinskih” najoštrije osuđuje jučerašnji napad na kolege iz N1 i apeluje na nadležne organe da se uhapsi i procesuira počinioc. Ali i da se istraži i politička pozadina ovog fašističkog čina jer je očigledno da izvršiocu to nije palo napamet da učini tek tako.
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da verujete”
Ivan Kovačević
Naslovna fotografija: N1
