Od malena smo igrali “na male golove”. Omeđene ciglom, uvek polupanom na dva nejednaka dela. Igra nas je zbližavala, bili u timu koji je izgubio ili pobedio, najbolji ili najlošiji. Svi smo bili jedan tim, slučajno podeljen u dva.
Mnogo kasnije, predavao sam programiranje u gimnaziji “Vera Blagojević”. Najavila nam se delegacija iz japanskog zbratimljenog grada Fuđimija. Simpatični učenik odeljenja programera, koji je u programiranju bio nevešt koliko i ja u fudbalu “na male golove”, rekao mi je da moramo biti tim. Svi se moramo maksimalno potruditi da prezentacija onoga što se na časovima programiranja radi u Srbiji bude najuspešnija. Ne mi, jedno odeljenje i njihov profesor, nego naša škola, grad, zemlja u kojoj živimo.
Za kraj ovih sećanja, pre nekoliko godina, u okviru delovanja međunarodne organizacije Interkultura, gostovala je u Šapcu grupa učenika iz Turske. Završne večeri naši učenici upoznali su goste sa lepotama, kulturom i tradicijom našeg kraja, a gosti domaćine sa lepotama, kulturom i tradicijom svoje zemlje. Jedan od gostiju je sa suzama u očima otpevao pesmu koja je bila posvećena ljubavi prema toj, svojoj zemlji. Dva tima pokazivala su svoje vrednosti, ne blateći niti osporavajući tuđe.
Čini mi se da su trenutni sistem vrednosti i većinsko shvatanje lepote života, obrnuti u odnosu na to o čemu sam pisao. Sada su umesto voljene zemlje, grada i škole, važniji samo pojedini učenici, a najvažniji je njihov profesor, koji to možda i nije. Oni drugi ne valjaju i ne vrede ništa.
Možemo li bolje?
Tolstoj je u svom romanu “Rat i mir” pisao da rat ne dobijaju vojskovođe, nego brojni, obični i valjani vojnici. Kada, umesto o vojskovođama, ozbiljno počnemo da brinemo o tim običnim, valjanim vojnicima, možda se možemo nadati boljim vremenima.
