RAZMIŠLjANjA MALOG ĐOKICE: „OVI“ TREBA DA ODU ALI „ONI“ NE SMEJU DA DOĐU!
Svašta sam se u životu naslušao i nagledao. Ali ono što sam čuo i video u sinoćnjem predstavljanju, na Televiziji Šabac, prva dva kandidata Srpske napredne stranke za odbornike i potencijalne gradonačelnike Šapca ostavilo je na me tužan i ružan osećaj. Da se razumemo, nemam simpatije ni prema jednoj političkoj partiji a sam nisam član ni jedne stranke. Iskreno više sam za anarhiju i život bez pravila i okova. Međutim, živimo u uređenoj državi, ili bar mislimo i verujemo da je uređena, pa moramo u skladu sa tim i da se ponašamo. Tom državom upravljaju neki ljudi koje smo mi svojim, razumnim ili nerazumnim, glasanjima postavili na tu funkciju. A biramo ih tako što nam oni, u predizbornoj kampanji, obećaju nešto a mi u to poverujemo i, eto… Tako nam je sadašnji premijer Vučić, pre dve godine, obećao da će smanjiti plate i penzije. Mi smo glasali za njega a on obećanje ispunio. Svaka čast. Ostadoše nam deca gladna, gola i bosa ali ponosna jer smo ovom „žrtvom“ spasli državu…
Elem, da se vratim na onu dvojicu nesrećnika, doktora. U toj sinoćnoj emisiji, u kojoj su trebali da kažu nešto pametno i da nas ubede da galasamo za njih, oni se „zakačiše“ za preveliko davanje za kulturu, od 7%, koliko Grad Šabac izdvaja. Kažu, nigde u Srbiji se ne izdvaja toliko. Jedan procenat najviše. Kad oni dođu na vlast to će se promeniti. Narodu ne treba kultura, trebaju im narodne kuhinje. Kutlača pasulja, jedna pašteta i četvrt hleba… I Bog da nas vidi!
Ne znam zašto ali ja im verujem. Stvarno verujem u to što su rekli da će uraditi.
A vi?
I to u godini kada obeležavamo veliki jubilej „200 godina od dolaska Jevrema Obrenovića u Šabac“ i kada sa ponosom ističemo da smo „Prva varoš Srbije“, „Mali Pariz“.
A sad, ako to uopšte možete, zamislite da je u Šabac, pre 200 godina došla Srpska napredna stranka na čelu sa ova dva gospodina – doktora. Pa da se novac umesto za klavir, prozore, metalne kašike, apoteku, bolnicu, učitelja klavira i lepog ponašanja, savremene odeće, pozorište, knjige… potrošio u narodnim kuhinjama da se ishrani tadašnji narod, mnogo gladniji od današnjeg, šta bi Šabac danas bio. Uh…
Na našu sreću Jevrem nije tako mislio i mi imamo čime da se ponosimo.
Ali, na našu nesreću, imamo i one koji bi da nas vrate u vreme od pre 200 godina.
Bliži se dan izbor! Tamni vilajet!
